Снежанино трагање без краја
Снежана Р.Радуловић, професор српског језика и књижевности из Никшића објавила је књигу интервјуа „Словословље: Мисао у дијалогу“ са познатим и занимљивим личностима. Ово дело у издању Института за српску културу из града под Требјесом, уредио је др Никола Маројевић, а рецензент је Иван Милошевић, професор филозофије и новинар. Његов текст о Снежаниној књизи преносимо у целини:
Мало која новинарска форма као интервју је унижена на данашњој домаћој медијској сцени. Без имало резерви могло би се рећи да највише медијског блата данас се накупило у тобожњим интервјуима са виђеним јавним личностима. У томе предњаче најутицајније телевизије у Црној Гори, посебно приватне, које су због силне фатаморгане о томе да су само оне гледане, препричаване и цитиране, заборавиле шта је интервју и шта та новинарска форма подразумијева.
Интервју је по дефиницији разговор који води сазнавању истине о некој појави или став о тој појави из угла појединца и прати га култура дијалога, међусобно поштовање и елементарно васпитање. Такав интервју је данас као оаза у медијској домаћој пустињи гдје преовладава скандалозно и непристојно понашање, извртање чињеница и ставова саговорника, свађање са њиме и његовим ставовима и убјеђивање публике да саговорник није у праву, али да новинар јесте. Без имало пардона домаћа медијска сцена пуна је школских примјера шта интервју није и како га не треба водити и неке тв емисије могле би се наћи на факултетима за новинарство, као примјери шта новинар не треба и не смије да ради приликом вођења интервјуа!
У Црној Гори интервју је већином постао омиљена новинарска форма новинарских скоројевића и саморекламера. Пошто су дошли ниоткуда, а не знају ни кида иду, користе ничим заслужену прилику да до пожељне слике у јавности стигну тако што ће бити неваспитани и што ће постављати већином бесмислена питања и на њих добијати бесмислене одговоре, али ту бесмисленост проглашаваће врхунским новинарским догађајем и откривањем само њима познате истине о себи самима! И у граћењу те самопрокламоване повољне слике о себи неће штедјети друге, напротив, биће спремни да газе саговорнике, да им мијењају идеологију и ставове и то медијско насиље ће проглашавати за врхунску медијску слободу.
Интервју какав би требао да буде убједљиво губи трку са овдашњим временом и постаје своја супротност, већином свађа са саговорником, али и са самим собом. Из тог магичног круга самозаваравања и самопрокламовања себе као водећег медијског судије нема излаза и домаћа медијска сцена, када су у питању интервју, гуши се у поплави површности, незнања и примитивног безобразлука.
У таквом медијском блату не ваља се књига интервјуа Снежане Радуловић која је пред вама. Аутор марљиво трага за интересантним људима у Црној Гори, али и изван ње, и покушава да у сусрету са њима откине дио истине о свијету у којем живе, а уколико не може доћи до истине, онда барем да у том трагању открије праве путоказе за долазак на мјесто гдје треба опстати и постати. И све то Снежана ради на свој женски начин, који је у исто вријеме провокативан, али и освјежавајући спиритус мовенс сваког њеног разговора. Она не води интервју и не поставља питања да би изазвала скандале, него то ради да би открила нешто што до сада нијесмо знали или нијесмо на то обраћали пажњу. И није потребно бити неки велики новинарски маг, па открити ту њену исконску жељу за истином у њеним разговорима.
Њена питања откривају претходну интелектуалну припрему за теме о којима говори са саговорницима и покушава да разговор води у правцу долажења до правих одговора. А прави одговори откривају се тек онда када се поставе права питања, а Снежана, по мом суду, умије да их наметне саговорнику и да инсистира на смисленим одговорима.
Књига интервјуа Снежане Радуловић представља медијско освјежење у Црној Гори када је у питању та новинарска форма. Права је радост читати њене интервјуе вођене потребом за сазнањем и за порађањем истине у Сократовом смислу. А новинар и јесте баш то, односно он је медијска рука која читаоца води у интелектуалну авантуру долажења до суштина и до њиховог смисла. Мислим да Снежанини интервјуи иду у том правцу и да их ваља прочитати, па чак и онда када нијесте заинтересовани за покренуте теме. Читањем се пробуди интересовање и потом трагање може да почне, али и не да се заврши. А то је и суштина трагања, па и медијског.
