У логору на Трикерију „преваспитавали“ и децу

Пише: Предраг Савић, књижевник и адвокат

Постоји један призор са Трикерија који је, можда више од свих података о броју заточеница, шаторима, постројавањима и политичким „изјавама покајања“, у стању да објасни сву суровост женског логора на овом малом острву: међу хиљадама жена које су од 1948. године довођене под стражом било је и деце, понекад сасвим мале, која нису припадала ни Комунистичкој партији, ни ЕАМ-у, ни ЕЛАС-у, ни Демократској армији Грчке, нису водила никакав рат и нису могла имати никакву политичку одговорност, него су на Трикери стизала једноставно зато што су њихове мајке биле прогнане.

Колико их је тачно било, извори не наводе увек једнако. У појединим записима помиње се више од стотину, у другим око 150, док „Ризоспастис“, пишући о Трикерију и позивајући се на грађу о логору, за септембар 1949. године наводи чак 235 деце уз око пет хиљада жена, али је много важније од спорења око статистике то што постоје фотографије те деце, сведочења жена које су се о њима старале, успомене учитељице која их је подучавала под маслинама и записи Викторије Теодору о оним најнесрећнијим малишанима који нису преживели.

Група за усмену историју Волоса  (ОПИВО), која је у јулу 2026. на Палео Трикерију поново окупила преживеле, њихове потомке и истраживаче, приказала је документарни филм новинара Никоса Асланидиса „Οι γυναίκες της εξορίας“ — „Жене изгнанства“, у којем су саме бивше заточенице говориле о животу на острву. ОПИВО у извештају са тог скупа изричито наводи да су жене, поред сопствене немаштине и страдања, показивале снагу, достојанство и солидарност према малолетној деци која су пратила своје мајке јер није постојао други члан породице који би могао да их заштити.

То је једна од оних реченица које треба читати полако, јер открива да на Трикерију нису постојале две одвојене приче, једна о женама и друга о деци. Мајка је свој ионако недовољан оброк делила са дететом, жена која је сатима чекала воду морала је да је донесе и за њега, болесна мајка није могла да престане да буде мајка зато што је постала политичка заточеница, а жене које нису имале сопствену децу често су преузимале бригу о туђој.

Али постоји још један део ове приче који је у грчким приказима Трикерија дуго остајао у сенци опште ознаке „комунистичке прогнанице“.

Међу женама су биле и хиљаде жена из грчке Македоније словенског језика и словенског порекла, које грчки записи тог времена и каснија литература најчешће називају „Σλαβομακεδόνισσες“ ( Славомакедонке).

Викторија Теодору је то врло прецизно записала. У њеном сведочењу, објављеном у књизи Женски логори, а данас пренетом на порталу Larissanet, стоји да су у мају 1949. „почеле да пристижу Славомакедонке, у групама, по пет стотина и више у сваком транспорту“, и да их се током лета на Трикерију, заједно са децом, окупило између 1.700 и 2.000. Исти податак преносе Faros tou Thermaikou, I for Interview и други грчки портали који су објављивали Теодорин запис из „закопаних свезака“.

То није мала група унутар логора, него огроман део његове популације.

Те жене су пристизале из северне Грчке, из Македоније захваћене завршним и најжешћим фазама грађанског рата, а њихово присуство на Трикерију додатно показује колико је погрешно све заточенице ставити под једну политичку етикету. Међу словеноговорећим Македонкама (назив који редовно употребљају Грци) било је жена које су биле повезане са левичарским организацијама и ДСЕ, али велики број жена у систему  логора није био затворен на основу доказане индивидуалне политичке или војне активности.

Теодору посебно пише о категорији „превентивно заточених“, жена које су власти интернирале због породичних веза, средине из које су долазиле или сумње да су повезане са герилом, а не зато што је свакој од њих доказано чланство у Комунистичкој партији или учешће у оружаној борби.

Зато није тачно рећи да су све жене Трикерија биле комунисткиње, као што није могуће тврдити ни да све Славомакедонке то нису биле. Историјски најпрецизније је рећи да је међу њима било политички активних комунисткиња и припадница левичарског покрета, али и жена које нису биле чланице ККЕ нити борци, већ су се на острву нашле у таласима колективних и превентивних интернација становништва из подручја грађанског рата.

И управо међу тим словеноговорећим женама налазимо једну од најпотреснијих прича која нам истовремено открива и нешто што политичке поделе често потпуно заклоне — веру.

У септембру 1949. године једна Славомакедонка, чије име у тексту који нам је доступан није наведено, била је пред порођајем. До последњих дана трудноће, записала је Викторија Теодору, морала је да иде на радне обавезе, носећи своју немоћ „са неким чудним поносом“. Породила се на земљаном поду једног подрума манастира, готово непримећена, и родила близнакиње.

Једна беба умрла је после два дана. Другу су девојке из доњег логора крстиле. Дале су јој име: Елефтерија (Слобода). И она је умрла недељу дана касније.

Овај догађај записан је у корпусу сведочења жена са Трикерија који је ушао у књигу Женски логори, а текст данас преноси Larissanet: „Једно дете је умрло за два дана, а друго су неке девојке из доњег логора крстиле именом Елефтерија. Умрло је и оно недељу дана касније.“ Исти запис објављен је и на порталима Atexnos и LarissaPress.

Тај један детаљ — крштење детета у логору — важан је за разумевање живота жена на Трикерију.

Он нам не дозвољава да све прогнанице представимо као вернице, нити би то било тачно. Међу њима је било убеђених комунисткиња, атеисткиња, жена различитих идеолошких и личних погледа. Али исто тако руши поједностављену представу да су све биле идеолошки истоветне и да у логору није било места за веру. Девојке које су крстиле малу Елефтерију учиниле су то у самом простору манастира, у једном од најтежих тренутака логорског живота, док је њена мајка, словеноговорећа Македонка, гледала како јој једно дете већ умире, а друго покушавају да спасу.

Историја словенског становништва грчке Македоније додатно објашњава зашто верско осећање међу тим женама било јако. Словеноговореће становништво Македоније било је вековима дубоко укорењено у православној хришћанској традицији; питања националног идентитета, језика и политичке припадности мењала су се и била предмет оштрих сукоба, али православна вера није била у супротности са словенским језиком становништва. Историчари балканских идентитета управо указују да су словеноговорећи православни хришћани Македоније дуго били део сложеног света у којем на крају Киминтерна одиграла кључну улогу у формирању нације и језика.

Зато међу Славомакедонкама на Трикерију нису морале постојати само две могућности — комунисткиња или верница. Једна жена могла је бити православна хришћанка и истовремено подржавати левицу; друга је могла бити побожна сељанка без икаквог партијског чланства, али заточена зато што јој је муж или син био у герили; трећа је могла бити политички активна и нерелигиозна. Управо је та разноликост оно што се губи када се свих пет хиљада жена накнадно сведе на једну идеолошку ознаку.

Учитељица Викторија Цони је много година касније, у документарном филму „Жене изгнанства“, говорила управо о малишанима које је на Трикерију подучавала испод маслина. Није било школске зграде, није било учионица какве познајемо, али су жене организовале наставу тамо где су могле. Оно што је Цони посебно запамтила, међутим, није била импровизована школа него глад: како њено сведочење преноси портал ОПИВО, за малу децу није било предвиђено посебно следовање хране.

То је значило да је комад хлеба који је добила мајка истовремено био и оброк њеног детета. Најпотреснију слику деце оставила је, ипак, песникиња Викторија Теодору, која није писала као историчар после много деценија, него као жена која је прошла Хиос, Трикери и Макронисос и која је оно што гледа покушавала да сачува у запису. Њена писана сведочења из женског логора ушла су у корпус чувених „закопаних свезака“, материјала који је сачувала и прикупила Роза Имвриоти, а који је касније објавила Теодору.

У једној белешци, означеној местом и временом — „Трикери, октобар 1950.“ — Теодору је писала о малим гробовима. Није их описивала великим речима, нити покушавала да од њих направи симбол. Управо је зато њен запис тако тежак, готово па мучан. После кише, бележила је, мали гробови се више једва разазнају, у удубљењима се задржава вода, а када дође пролеће на њима прво никну булке и камилица. Недалеко од тих места налазили су се шатори, а друга деца су се играла у близини.

Запис је преживео логор, касније је објављен у књизи Женски логори, а пренели су га грчки портали посвећени историји Трикерија и „закопаним свескама“. Архивски фонд Викторије Теодору данас у АСКИ потврђује да се у њему чувају свеске осам прогнаних жена са Трикерија и Хиоса из периода 1949–1951, рукописи протеста и меморандума које је сачувала Роза Имвриоти и Теодорине оригиналне песме настале на Трикерију и Макронисосу.

Да деца нису само мотив у сећањима жена потврђују и фотографије. У Архиву савремене друштвене историје  (АСКИ )сачувани су оригинални снимци деце прогнаних жена на Трикерију, а на једној од фотографија идентификована је и учитељица Ница Дангли. У истом архиву налазе се фотографије здравствених радница заточених на острву, снимљене септембра 1951. године, што потврђује и оно што су мештани Трикерија годинама причали — да су саме заточенице, међу којима је било медицински образованих жена, организовале велики део бриге о болеснима.

У тој причи о преживљавању постоји, међутим, још једна димензија  – вере коју би било погрешно изоставити само зато што је не можемо измерити бројевима или свести на архивску статистику.

Женски логор настао је око манастира у којем се већ више од једног века чувала чудотворна икона Богородице Трикериотисе, а за становнике острва и верни народ она није престала да буде заштитница зато што је државна власт око њеног манастира поставила монстрознун стражу и шаторе.

У локалном предању које сам слушао приликом својих долазака на Палео Трикери посебно се памти да је манастир помагао заточеницама када је на острву понестајало воде и да су, када би морска вода продрла у малобројне бунаре, жене воду добијале и из манастира. И у самом запису Викторије Теодору вода се појављује као једна од највећих свакодневних мука: она је забележила да су жене у зору силазиле до готово пресушених бунара и сатима чекале да се на дну сакупи вода. Њен текст из књиге Женски логори преноси портал Larissanet.

Мештани и верници ту помоћ више силе нису доживљавали само као практичну чињеницу. За њих се она уклапала у много старију причу о Богородици која штити оне који јој прибегавају, па се и данас на острву може чути уверење да су Богородица Трикериотиса и њен манастир помогли да многе жене и деца преживе године глади, жеђи, болести и изолације.

Прича о крштењу мале Елефтерије показује да вера није постојала само у сећању данашњих мештана на логор, него да хришћански обред налазимо и у самом сведочењу о животу заточеница из 1949. године.

Није могуће утврдити шта је свака од тих жена веровала, али можемо рећи да је у логору, међу комунисткињама, левичаркама, „превентивно“ заточеним сељанкама и хиљадама словеноговорећих Македонки, постојала и вера која је преживела бодљикаву жицу: дете је крштено, добило је име, а жене које су то учиниле очигледно су у тренутку живота и смрти посегнуле за хришћанским обредом.

Ту треба бити поштен према изворима: у досад прегледаним „закопаним свескама“ нисам пронашао реченицу којом би Викторија Теодору или Роза Имвриоти изричито тврдиле да их је „чудом спасла Богородица“, па им такве речи не треба приписивати. Међу прогнаницама је било жена различитих уверења, а самим тим ни њихов однос према вери није могао бити исти.

Боравак Славеномакедонки довољно говори да треба кориговати   поједностављену слику према којој је Трикери био само логор идеолошки истоветних комунисткиња без верског осећања.

У њему је било комунисткиња које су своје уверење браниле по цену заточеништва, али и жена које нису биле партијски активисти; било је Гркиња различитог социјалног порекла и огромне групе словеноговорећих жена из Македоније; било је жена које су снагу налазиле у политичкој солидарности, оних које су је налазиле у песми и образовању, али и жена којима хришћанска вера очигледно није била страна.

У усменом сећању острва сачувано је и да су поједине заточенице у манастиру и пред Богородицом налазиле утеху, док су верници помоћ коју је манастир пружао женама и деци тумачили као наставак вековне заштите Трикериотисе.

Колико је такво разумевање Богородице и данас живо најбоље показује књижица коју сам добио на Трикерију и чије фотографије овде први пут објављујем.

На њеној насловној страни стоји:

ΠΑΡΑΚΛΗΤΙΚΟΣ ΚΑΝΩΝ ΕΙΣ ΤΗΝ ΠΑΝΑΓΙΑΝ ΤΩΝ ΤΡΙΚΕΡΩΝ (Молебни канон Пресветој Богородици Трикерској)

Одмах испод пише да се њен празнични сабор служи 10. септембра, на дан када је 1825. године пронађена њена поштована и чудотворна икона, а као аутор химнографског текста наведена је игуманија и монахиња-химнограф Исидора. Књижица, дакле, није туристички проспект, него богослужбени текст.

Још је занимљивија уводна реч коју је потписао митрополит димитријадски Игњатије, јер је написана поводом обележавања две стотине година од чудесног проналаска свете и чудотворне иконе Богородице на Палео Трикерију, а у њој се непосредно помиње и монах Дамјан.

У преводу једног дела тог текста митрополит Игњатије пише:

„Овај свети догађај из 1825. године није само историјска прекретница за локалну Цркву Димитријаде, него и непрестано сведочанство трајног присуства Богородице, која штити и укрепљује сваког човека који са вером прибегава њеном светом лику.“

Овај превод није преузет са неког портала, него је направљен непосредно са грчког текста на фотографији књижице коју сам донео са Трикерија.

Митрополит затим прави занимљиву историјску паралелу са још једном од најпознатијих грчких Богородичиних икона, оном са Тиноса, чији је проналазак претходио Трикериотиси за само две године. Он пише да је проналазак иконе са Трикерија, „само две године после проналаска чудотворне иконе Богородице на Тиносу“, постао „извор укрепљења за Грке који су се борили за слободу и ризница утехе и вере за читаве генерације Трикериота“.

А онда долази део који, после читања сведочења жена и деце из логора, добија сасвим ново значење:

„Мајка Божија није престајала да приклања своје ухо мукама, сузама, молитвама и славословљу верног народа који прибегава њеној свемоћној заштити.“

И та реченица је непосредан превод текста митрополита Игњатија. Митрополит на крају упућује молитву да „Богородица Трикериотиса и убудуће чува свој свети манастир и верни народ целе наше Митрополије и да наше кораке води путем спасења“.

Када се тај текст чита у манастиру, он се природно односи на два века ходочасника који су овамо долазили са својим болестима, страховима, породичним несрећама и надама. Али када се прочита после сведочења о женама које су управо око тог манастира живеле у шаторима, чекале воду и делиле храну са децом, речи о „мукама, сузама и молитвама“ готово неизбежно добијају и друго значење.

Не зато што бисмо данас смели да стављамо молитву у уста свакој од пет хиљада жена. Него зато што су се две потпуно различите историје догодиле на истом месту.

У једној је Трикериотиса чудотворна Богородица којој народ долази два века. У другој су око њеног манастира жене и деца покушавали да преживе, а многи верују да им је у томе помогла сама Богородица.

А понекад су се те две приче додиривале кроз нешто сасвим конкретно — чашу воде, кров, манастирску просторију, здравствену помоћ, крштење новорођеног детета или тренутак у којем је некоме било потребно да верује да његова несрећа ипак није последња реч.

Можда је због тога посебно занимљив и сам почетак Молебног канона Богородици Трикерској. После наслова и напомене о празнику 10. септембра следи древни 142. псалам, у којем се човек у невољи обраћа Богу:

„Господе, услиши молитву моју, чуј мољење моје по истини својој, услиши ме по правди својој… Јер непријатељ гони душу моју, унизио је до земље живот мој… Пружих Теби руке своје; душа је моја пред Тобом као земља безводна.“

У контексту Трикерија нарочито снажно звучи управо последња слика — „као земља безводна“. Јер вода на острву није била богослужбена метафорА већ питање пуког преживљавања.

Викторија Теодору је записала како су жене у зору одлазиле до пресушених бунара и чекале сатима да се вода поново сакупи на дну; жене су је потом носиле за кухињу и чишћење манастирских простора, а недостатак воде био је једна од сталних мука логора. Њен запис, сачуван у корпусу „закопаних свезака“ и касније објављен у књизи Женски логори, преноси портал Larissanet.

Зато је готово немогуће стајати данас у манастиру, читати речи псалма „душа је моја као земља безводна“ и не помислити на жене које су неколико метара даље чекале воду за себе и своју децу.

А та деца су, упркос свему, покушавала да живе као деца. Учила су под маслинама, играла се око шатора, жене су им шиле и поправљале одећу, а када је било могуће организовале су им наставу.

ОПИВО је, после разговора са преживелим заточеницама и људима који су као деца живели са мајкама у изгнанству, Трикери назвао сложеним „местом сећања — трауме, оправдања, ћутања и преиспитивања“, наглашавајући да различита сећања жена не поништавају једна друга, него заједно стварају вишегласну слику прошлости..

Елени Токмакиду је у документарном филму „Жене изгнанства“ рекла да је свакодневно певање давало женама снагу и храброст, а она је толико често певала Аттикову „Папаруну“ да су је друге заточенице прозвале управо тим именом. Њено сведочење преноси ОПИВО.

А једно новорођено дете словеноговореће Македонке било је крштено у самом логору и добило име Слобода. Вера може  помоћи да се  разуме како су поједине жене издржале оно што је изгледало неиздрживо.

Јер живот у логору нису одржавале само калорије и вода, мада су и једно и друго били пресудни. Одржавале су га и лекарке које су лечиле друге жене, учитељице које су децу окупљале под маслинама, оне које су певале, оне које су писале и криле свеске, оне које су делиле оброк и, за оне које су веровале, молитва Богородици чија се мала икона налазила у храму око којег се све то догађало.

Зато је прича о Трикерију необична и због једног парадокса који се не може заобићи: манастир је истовремено био светиња којој је народ вековима долазио по утеху и простор који је државна власт укључила у систем политичког заточеништва. Црква није управљала логором, али се логор налазио око цркве; Богородичина икона није била део политичког система који је жене овамо довео, али се налазила неколико десетина метара од шатора у којима су оне живеле.

А на зиду тог манастира данас стоји плоча:

„Овде, на овом острву Трикери, од 1948. до 1953. године живело је пет хиљада жена политичких прогнаница.“

Испод ње друга:

„Ваше сећање заувек је урезано у време.“

Неколико корака даље, у храму, и данас се служи Молебни канон Богородици Трикерској и читају речи да Мајка Божија „не престаје да приклања ухо мукама, сузама и молитвама“ оних који јој прибегавају. На истом месту остала су, дакле, два сведочанства. Једно је уклесано у камен,а друго је написано као молитва.

У логору су биле жене  које су говориле  жене различите језике,  имале различито порекло, и различит односа према вери. И поред њих — деца.

Неки од тих малишана вратили су се са мајкама кући и деценијама касније поново дошли на Трикери да покажу где су као деца живели. Неки су преживели захваљујући мајкама, другим заточеницама, импровизованој здравственој служби и солидарности која је постојала чак и када готово ничега другог није било. За верне Трикериоте и за оне заточенице које су у молитви тражиле утеху, над свим тим остала је и заштита Панагије Трикериотисе.

Нека деца се, никада нису вратила са острва. Међу њима су биле и две мале кћери словеноговореће Македонке, рођене на земљаном поду манастирског подрума у септембру 1949, од којих је једна живела два дана, а друга, крштена именом Елефтерија — Слобода, само недељу.

Њихови мали гробови, као и гробови друге деце које је Викторија Теодору гледала у октобру 1950. године, временом су готово нестали у земљи, међу булкама и камилицом.

Насловна фотографија: Деца из логора на архивским снимцима

Фотографије: Петар Савић и Алексадар Павловић