Казани, глад и гробови без имена (5)

Пише: Предраг Савић, књижевник и адвокат

Када се данас уђе кроз капију манастира Благовести Пресвете Богородице на Палео Трикерију (данас је парохијска црква) и закорачи у његово необично мирно двориште, са старим каменим храмом, огромним дрветом које прави хлад, саксијама и зеленилом, тешко је замислити да су се у једном раздобљу новије грчке историје у истим тим манастирским здањима налазиле канцеларије управе једног од најпознатијег, готово монструозног  женског логора, а да су се око манастира простирали шатори и простори у којима су живеле хиљаде жена и њихова деца.

Управо због тога потребно је разјаснити једну важну ствар која се у текстовима о Трикерију понекад губи: црква није управљала логором, није одлучивало ко ће бити заточен, није одређивало режим живота жена и није било логорска власт. Држава је манастир и простор око њега употребила за смештај прогнаника, а логором су управљале државне, жандармеријске и војне структуре. Манастирске келије и друге просторије  заузела је логорскс управа, док је сам храмовска црква наставила да постоји унутар простора који је добио потпуно другу намену.

Викторија Теодору, песникиња и политичка прогнаница чија су сведочења касније објављена у књизи Женски логори — Хиос, Трикери, Макронисос, Ај Стратис 1948–1954, записала је да су црквене оставе и манастирске просторије биле коришћене за потребе логора, док је „једно и по крило горњих келија“, зато што су биле чвршће и погодније, управа користила као своје канцеларије.

Теодору је оставила и опис команданта логора. Према њеном сведочењу, у периоду 1947–1949. на челу логора налазио се пуковник кога у доступном запису означава иницијалима И. К, а кога памти као веома строгог и суровог човека. Стражу су обезбеђивали државни органи и војници, а у каснијој фази Трикери је све непосредније укључиван у систем политичког „преваспитавања“ чији је најозлоглашенији симбол био Макронисос.

Логор око манастирског комплекса

И данашња Група за усмену историју Волоса (ОПИВО) која је прикупљала сведочења и организовала меморијалне посете Палео Трикерију,  указује управо на просторије у којима су се налазиле канцеларије управе и механизми контроле логора.

То значи да израз „логор у манастиру“, иако сликовит, може да доведе читаоца у заблуду. Тачније је рећи да је државни логор организован на острву и око манастирског комплекса, при чему је државна логорска управа користила и саме манастирске просторије.

То разграничење је важно и због онога о чему смо писали у претходном наставку: манастир је истовремено остао место у чијој цркви се чувала чудотворна икона Панагије Трикериотисе, а у локалном предању остало је запамћено да су заточенице, нарочито у временима несташице воде, преживљавале уз Божији помоћ.

Од 15. новембра 1949. године, према грчким изворима, режим је постао још строжи, јер је Трикери све непосредније стављан под војну контролу и повезиван са системом „преваспитавања“ на Макронисосу. Жене више није требало само изоловати од друштва; од њих се тражило политичко одрицање, потписивање такозваних изјава покајања и дистанцирање од комунистичког покрета. О тој промени режима пишу грчки извори посвећени женским логорима и сведочењима прогнаница.

Али ако желимо да разумемо како се заиста живело на Трикерију, мање нам говоре административни називи и наредбе, а много више фотографије које су преживеле логор.

Међу њима су можда најупечатљивије фотографије великих казана.

Архив савремене друштвене историје  (АСКИ ) чува фотографије настале 8. марта 1951. године на којима заточенице носе дрва за логорску кухињу и припремају храну у огромним казанима. На тим снимцима нема ничега што би подсећало на кухињу какву данас подразумевамо под том речју: пред женама су велики метални судови намењени колективној исхрани стотина, па и хиљада људи, а око њих жене које саме обављају послове неопходне да би логор уопште могао да функционише.

Те казане треба гледати заједно са другим сачуваним фотографијама — истоваром каика ( барки) и преношењем залиха.

На малом острву без великих обрадивих површина и производње способне да прехрани неколико хиљада људи, готово све што је било неопходно за живот морало је стизати морем. Каик је пристајао би уз обалу, намирнице су истоваране, а затим је требало све то пренети до логорског простора и манастира. И тај посао обављале су саме заточенице.

На једној од фотографија из архивске збирке видимо жене које чекају истовар каика; на другој преносе залихе; на трећој носе дрва; на следећој стоје поред казана.

Викторија Теодору је у својим белешкама храну и воду помињала као једну од сталних мука. Писала је о малим количинама хлеба, једноставној храни, махунаркама и физичким пословима које су жене морале да обављају без обзира на то колико су биле исцрпљене. Њено сведочење, сачувано захваљујући Рози Имвриоти и касније објављено у Женским логорима, описује и дане када је стизање брода значило да жене морају да истоваре и пренесу оно што је довезено. Делове тог сведочења данас преноси Arheion Politismou.

Нису имале ни воде ни за пиће

Још већи проблем била је вода за пиће. Жене су чекале поред оскудних бунара, понекад од раног јутра, док се на дну поново не сакупи довољно воде да се захвати. На острву окруженом морем вода је, парадоксално, могла бити драгоценија од хране, нарочито када би слана вода продрла у изворе и бунаре. Управо се са тим поклапа и оно што становници Трикерија памте и преносе — да је у критичним тренуцима вода женама давана и из манастира.

Жене, међутим, нису само чекале следећи оброк и следећу прозивку. Унутар логора створиле су сопствени паралелни живот.  Организовале су медицинску помоћ, наставу, поправку одеће и обуће, предавања и културне активности. АСКИ чува фотографију радионице на манастирском трему из 1949. године, као и снимке медицинских радница и друге грађе која показује колико је организација самих заточеница била важна за преживљавање.

Када је Грчки грађански рат 1949. војно завршен, логор на Трикерију није одмах нестао. То је једна од чињеница које најбоље показују да логор није био само производ ратне нужде, него део ширег система политичке репресије који је наставио да постоји и после престанка борби.

У јануару 1950. године велики број жена пребачен је са Трикерија на Макронисос, где је систем политичког „преваспитавања“ био много суровији. Оне које нису прихватиле да потпишу изјаве покајања и одрицања од својих политичких уверења касније су поново враћане на Трикери. Историјски репозиторијум Project ΑΣΕλΙΣ, позивајући се на истраживање историчара Полимериса Воглиса, наводи да су „непокајане“ жене враћане већ у лето 1950. године.

Посебно је упечатљива прича о приближно пет стотина жена које су се августа 1950. вратиле са Макронисоса. „Ризоспастис“ бележи да су одбиле да поново уђу у стари логор и да су готово месец дана живеле на отвореном, све док их велики пљусак није приморао да потраже заклон, после чега су ушле у празне манастирске просторије.

Постепено пуштање жена потом је настављено. На спомен-плочи коју смо фотографисали на самом зиду манастира данас пише да је на Трикерију „од 1948. до 1953. живело пет хиљада жена политичких прогнаница“.

Према једном од грчких извора, процес ослобађања окончан је априла 1953. године, када је последњих деветнаест жена које нису потписале изјаве покајања пребачено на Ај Стратис.

Угашен 1953. године

У појединим архивским каталозима Трикери се као место политичког изгнанства води до 1954.  Најпрецизније је рећи да је велики женски логор на Трикерију фактички престао да постоји 1953. године, како стоји и на данашњој спомен-плочи, док поједини извори шири административни период постојања места изгнанства воде до 1954.

Жене су се враћале у земљу која је из грађанског рата изашла дубоко подељена. Неке су изгубиле мужеве, браћу или децу, неке године живота, школовања и рада, многима је здравље било нарушено, а политичка стигма није нестала оног дана када су се укрцале на брод и напустиле Трикери.

Неке су закопавале свеске да их стражари не пронађу. И управо захваљујући њима данас имамо сведочења Викторије Теодору, Розе Имвриоти и других жена, фотографије Атине Константопулу и Фросо Милонаку, као и много касније снимљена казивања преживелих заточеница.

ОПИВО је због тога Трикери назвао местом сећања, трауме, ћутања и преиспитивања. Ипак, после нашег боравка на острву једно питање ми је остало без одговора. Недалеко од манастира показали су нам мало гробље. Фотографисао сам га, али тада нисам видео  да ли су пред нама заиста сачувани гробови жена и деце који су умрли у време логора или обично острвско гробље које са логором нема непосредне везе.

Сада, после упоређивања фотографија које сам тамо направио са грчким сведочењима, одговор је мешто прецизнији. Предпоставка је да се на том простору заиста се налазило гробље логора. Али оно што данас видимо нису сачувани гробови из 1948, 1949. или 1950. године.

На мојим фотографијама види се мало, уређено православно гробље, са мермерним оквирима, белим облутцима, кандилима, вазама и цвећем. На једној надгробној плочи натпис је довољно јасан да се може прочитати:

„ΘΕΟΔΩΡΟΣ ΚΩΝΣΤΑΝΤΙΝΙΔΗΣ — ΕΤΩΝ 92 — ΑΠΕΒ. 8-7-2020“

односно:

„Теодорос Константинидис, 92 године, преминуо 8. јула 2020.“

На челу гроба налази се мала застакљена кућица са религиозним мотивом, поред ње кандило, вазе и цвеће, док је површина гроба прекривена белим каменчићима. Остали гробови који су ушли у кадар такође делују као уређенији и новији православни гробови. Око њих је и пуно поскиданих  надгробних плича.

А онда сам пронашао опис, ваљда, истог места из октобра 1950. године. Написала га је Викторија Теодору.

У њеном запису, касније објављеном у књизи Женски логори, стоји да се „изван манастира, неколико метара од главне капије“ налазило мало гробље за умрле прогнанике Трикерија.

То готово одговара положају места које су нам показали. Али гробље које је Теодору гледала није изгледало као ово које сам фотографисао.

Она га описује као мали четвороугаони простор са свега пет-шест свежих земљаних хумки, које би после првих јесењих киша озеленеле и готово се стопиле са околним пољем. Старији прогнаници су, записала је, на том месту посадили олеандер и поставили изрезбарени крст од маслиновог дрвета, док су мањи дрвени крстови на гробовима већ пропадали од кише и сунца, а имена и места порекла покојника једва су се могла прочитати.

А онда Викторија Теодору оставља реченицу која нам данас, више од седам деценија касније, објашњава зашто међу мермерним гробовима нисмо пронашли гроб мале Елефтерије, њене сестре или друге деце која су умрла у логору:

„Гробови мале деце уопште се не разазнају.“

жЗаписала је то 1950. године. док је још логор постојао.

После кише, писала је, само су мала удубљења испуњена водом показивала где се неки од тих гробова налазе, а када би дошло пролеће на њима су прве ницале булке и камилица. Неколико корака од тих малих хумки налазили су се шатори, а жива деца заточеница играла су се у близини, понекад тражећи заклон иза великог олеандра и дрвеног крста. Запис Викторије Теодору из књиге Женски логори данас преносе Larissanet и други грчки портали који су објавили делове „закопаних свезака“.

Ту се овај наставак неизбежно враћа на причу из претходног. У септембру 1949. једна словеноговорећа Македонка породила се у манастирском подруму и родила близнакиње. Једна је умрла после два дана. Другу су девојке из доњег логора крстиле и дале јој име Елефтерија — Слобода. Умрла је недељу дана касније.

У сачуваном корпусу сведочења прича о њиховој смрти непосредно је повезана са описом малог гробља, па је сасвим оправдано претпоставити да су таква деца сахрањивана управо на том простору. Оно што, међутим, не можемо да кажемо јесте где се данас налази гроб мале Елефтерије или било ког другог конкретног детета. За то немамо ни један једини  доказ.

Напротив, Теодору нам је још 1950. оставила упозорење да се њихови гробови већ тада више нису разазнавали. После више од седамдесет година готово све материјално што је припадало логору нестало је. Остало је само десетак нереновираних манастирских келија у приземљу које показују да је ту некад ту био сурови  логор.

Насловна фотографија: Логорашице и деца поред казана

Крај