Сећање на велике људе из тунела пакла
,,Ој, тунелу, твојега ти мрака, што не лијечи ране од јунака”.
Дана 15. септембра 1992. године у тунелу ,,Бродар” на путу према Рудом одиграла се крвава и мучна драма седморице српских војника. Микајло Шимшић, Слађан Симић, Новак Арсић, Владан Гавриловић, Стеван Панић, Милован Лучић и Станко Маћашев су девет дана били заробљени у овом тунелу дугом 97 метара. Са обе стране су били опкољени муслиманским војницима који су им из обести и чистог садизма приредили прави пакао.
Тог 9. септембра 1992. године део вода треће чете Дринског батаљона је чувао мост испред тунела Бродар како би спречили муслиманске војне јединице да пређу на десну обалу Дрине и Лима. Четвртог дана страже на мосту, у кањону Дрине дошло је до великих сукоба. Седморица српских војника нашли су се у клопци. Једини спас им је било повлачење у полукружни тунел.
Муслимански војници су могли да их заробе, могли су и да их побију али нису хтели. Одлучили су се за зверство, за мучење, за психичку и физичку тортуру ових младића.
Пуних девет дана и ноћи са обе стране тунела бацали су бомбе око и у тунел. Убацивали су и бојне отрове од којих су младићи били контузовани, малаксали и мамурни. Бацане су и зоље уз које су гађани снајперским мецима. Били су у тунелу који су неки болесни умови изабрали за иживљавање и мучење. Били су људи на којима су монструми изводили свој крвави сатански пир. Чули су пуцње, детонације, псовке, исмевања. Девет дана су били без хране, воде и без секунде сна.
Један од двојице живих сведок ових стравичних дана Микајло Шимшић је овако говорио новинару Политике:
– Милован и Владо су рањени од гелера. Умирали су нам на рукама. Новак је био тешко рањен, и кад је осетио дa умире, пуцао је себи у слепоочницу. Стеван је остао у тунелу поред свог побратима Милована, да чува његово мртво тело. Није хтео да га остави. На крају су га муслимани зверски убили. Нас тројица смо кренули из тунека, кренули смо у смрт али смо неким чудом остали живи. Слађан је после погинуо – збори тихо Микајло и додаје да је било најгоре кад се Новак убио: „Они певају испред тунела, а Новаку тече поток крви из главе…”
Микајло је преживео. Његова мајка Милка о томе каже:
-Кад је изашао из тог тунела, довезли су га у вишеградску болницу. Једва сам га познала. Био је сав поцрнео и крвав. Ех, кад се сетим, још не могу да заспим а да ми та слика не изађе пред очи…”
Током ових девет дана медицинско особље из Руда је пробало да им приђе и пружи помоћ. Муслимани су били немилосрдни. Убили су докторку Стојану Јововић и сестру Љубицу Кастратовић.
Био је рат, рекао би неко. Било је ратова и раније али мало оваквих зверстава. Мучење и иживљавање данима, без сна, хране и воде пропраћено псовкама и провокативним песмама, смехом су за гађење. Преко свега тога, убиство медицинског особља што је забрањено и кажњиво по свим међународним конвенцијама.
Данас на овај догађај подсећа скромна плоча са именима четворице погинулих младића, на којој пише: „Ој, тунелу, твојега ти мрака, што не лијечи ране од јунака”. На зидовима су остали су трагови ових дана, можда и најбољи споменик и сведок дешавања. На изласку је и спомен плоча са сликама и именима страдале докторке Стојане и медицинске сестре Љубице.
На овај догађај подсећа и филм ,,Лепа села лепо горе“. Видело га је више од 20 милиона гледалаца широм света. Продат је велики број копија. Многи тврде да је оборио рекорде и по гледаности и по заради. Микајло Шимшић није позван ни на једно приказивање филма. Микајло Шишмић није добио ни један орден ни једно признање ни титулу. Нема чак ни посао већ надничи по Србији као сезонски радник. Његови сапатници такође нису постхумно одликовани. Сви су послужили само да се заради на њима и да неко стекне славу. Они славни а јунаци равни, срављени са земљом.
Лаку ноћ Србијо.
Текст: Невена Татић-Карајовић/Борба за истину