Сахранио сам жену која је умрла од глади!

У својој потресној исповијести, коју је објавио на фејсбук страници ,,Православни Улцињ“, отац Синиша говори о томе колико га је потресао догађај који је био преломни моменат у његовој свештеничкој “Господе Боже наш, опрости нама свима, на свему, па и на овоме! Сахранисмо данас слушкињу Божију Јелку. Не знамо ни да ли је крштена, Бог зна.

Не знамо ни кога има од ближњих, они ће знати. Једино смо знали да је пред нама лежало тијело измучене старице, умрле од глади! Трошкове сахране сносило је социјално, а цијену живота платила је она. Сахрана иако тужна, као и свака сахрана, наговјештавала је радост јеванђелских ријечи: ”Блажени гладни и жедни …јер ће се наситити”.

Молио сам се као никада до сада. Потресло ме је све. Осјећао сам грижу савјести, иако, ову, убогу покојницу нисам ни познавао, нити знао за њен случај. Боже, да ли сам могао знати?

Да ли нисам знао због недовољног труда да сазнам? Тражећи одговоре на ова питања у својој савјести, ја сам налазио само више надахнућа за усрднију молитву, молитву за испраћај њене душе. Послије сахране чух још потреснију причу, потреснију од пређашње сцене, ваљда је то иначе повезано. Мајка и ћерка, муслиманке, комшинице из Штоја, дошле да испрате своју комшиницу, Јелку Попадић. Арнела прича потресну причу и брише сузу.

Прича о Јелки да је радила у Француској, била госпођа и дама, а завршила ево сама. Последњих неколико година потпуно усамљена, болешљива и неспособна. Када је једном приликом нису виђали, у уобичајеној шетњи, посумњали су да нешто није у реду. Обили су врата њене куће и нашли је изгладњелу у полусвјесном стању. Повремено, када би стигли, због својих обавеза, окупали би је и пресвукли. Хране су имали једва и за себе.

Социјалне службе нису много мариле. Јелка је умрла од глади! Господе опрости нама грешнима. Сестро Јелка теби од Господа покој души и Царство небеско!