Руски кадет који је освојио срце Десанке Максимовић

Пише: Предраг Савић, књижевник и адвокат

Када је блаженопочивши владика Лаврентије написао да Бог с времена на време шаље на земљу велике и благородне душе како би оплеменио људски род, мало ко је могао претпоставити да ће тим речима тако прецизно описати Десанку Максимовић.

Током више од осам деценија стваралаштва она је била много више од песникиње. За генерације читалаца представљала је симбол доброте, скромности, духовности и вере у човека. Њени стихови говорили су о љубави, праштању, завичају и Богу, а њен живот био је пример тихог служења другима.

Десанка је имала две велике љубави. Прва је била љубав према Богу и свему што је Он створио. Према човеку, природи, птицама, деци, старима, завичајним пределима и Србији. Друга велика љубав био је човек који је остао у сенци њене славе, иако је његова животна прича достојна романа и озбиљне историјске студије. Тај човек звао се Сергеј Никифорович Сластиков (фотографија десно).

Рођен је 16. фебруара 1896. године у Москви, у породици Никифора Сластикова и Наталије Алексијевић. Одрастао је у Русији која је још увек била царевина, у породици у чијем власништву је била мала фабрика дугмади. Завршио је основну школу у Москви, а потом и гимназију 1917. године, управо у тренутку када се пред његовим очима рушио поредак у коме је одрастао. Октобарска револуција, грађански рат и слом старе Русије одредили су судбину његове генерације. Као и многи млади кадети и припадници белог покрета, Сергеј је постао човек без отаџбине и спас је пронашао у Србији .

Приликом покушаја украцавања на избеглички брод  – рањен је. Куршум га је само закачио по глави и пао је са чамца. Захваљујући  једном присебном катедету извучен је мора и пребачен на брод. После ратних страдања и избегличких дана преко Цариграда стигао је у  Котор, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, земљу која је за четрдесет хиљада руских емиграната постала нови дом. У Боки Которској радио је прво у Зеленици као пружни радник, а онда и код Котора на изградњи серпентина.

Тако је зарадио за карту до Београда. Није донео имање, титуле нити породично наслеђе. Донео је образовање, радне навике и културу коју су руски емигранти пренели у своју нову средину. У Београду је завршио глумачку школу 1926. године, а потом апсолвирао на Филозофском факултету. Говорио је руски, украјински, српскохрватски и бугарски језик, а живот је посветио раду, књизи и превођењу. За живот је зарађувао и као књиговођа

Иза тог достојанственог и вредниг човека крила се породична трагедија о којој се мало знало ван круга најближих. Према сећањима која су сачували Десанкина сестричина Радмила Милакара Петровић и сестрић Бране Милакара, људи који и данас представљају драгоцене сведоке породичне историје, Сергејева мајка Наталија Алексијевић није преживела прогоне. Умрла од глади у једном од логора кроз које су прошли милиони људи током најтежих година совјетске историје и револуционарне правде. Радмила Милакара Петровић и данас чува њену фотографију те жене у белој хаљини као драгоцену породичну реликвију, један од ретких опипљивих трагова породице коју су револуција и тоталитаризам готово уништили.

Сергеј је изгубио везу са свима својима. Од најближих сродника остала му је само сестра Александра Никифоровна Алтајскаја, коју су у породици звали Шура. Дуго  о њој  није знао ништа. Као шестогодишње дете Шура је  доспела је у сиротишта и прихватилишта нове совјетске државе, док је Сергеј у избеглиштву покушавао да изгради нови живот. Наредних четрдесет година није знао да ли је жива, где живи, под којим именом и да ли ће икада више чути било какву вест о њој.

Та прича постала је и Десанкина прича, која жели да се одужи свом супругу за сву његову пажњу, трпељивост и поштовање према песникињиној бројној породици

Према сведочењу Радмиле Милакаре Петровић, Десанка је жарко желела да сазна где је Шура? После Стаљинове смрти, када су односи између Југославије и Совјетског Савеза почели да се нормализују, решила је да покуша да је пронађе. Када се указала прилика да отпутује у Москву као део једне југословенске омладинске делегације, појавиле су се административне препреке.

Радмила је више пута препричавала породичну верзију догађаја према којој су неки сматрали да присуство песникиње није неопходно. Десанка није одустала. Искористила је свој огроман углед који је уживала и у земљи и у иностранству. У породици је остала прича да је из Москве стигла порука како би било незамисливо да југословенска делегација дође без Десанке Максимовић.  Десанка  је на крају отпутовала у Москву и започела потрагу.

После бројних распитивања дошла је до московске адресе: Телеграфско сокаче број 8.

Када је стигла на ту адресу затекла је слику која је много говорила о животу у Совјетском Савезу. Некада репрезентативна зграда била је претворена у комуналне станове. У ходнику су стајали бројни бицикли и разне ствари станара. Пет породица користило је  један стан са једнон  кухињом  и једним тоалетом. У таквим условима живела је и Шура, са сином Виктором.

После скоро четири деценије неизвесности Десанка је пронашла сестру коју је Сергеј изгубио као дете.

Вест која је стигла у Београд представљала је један од најсрећнијих тренутака у његовом животу. Човек који је годинама веровао да је остао сам на свету поново је добио део породице. Шура је касније четири пута долазила у Београд. Њен син Виктор, који је радио као капетан на туноловцу, упознао је српске рођаке, а породичне везе прекинуте револуцијом поново су успостављене.

Викторов син Миша, такође је постао део тог обновљеног породичног круга. Посебно је значајно што Десанка није дозволила да се те везе угасе ни после Сергејеве смрти. Наставила је преписку са Шуром и њеном породицом, сматрајући да чува не само породичне односе већ и успомену на човека кога је волела.

О животу Сергеја Сластикова не може се говорити само кроз породичне драме. Он је припадао оној генерацији руских емиграната која је оставила дубок траг у српској култури. Од 1927. до 1945. године радио је у Министарству финансија. Истовремено био један од запаженијих преводилаца који радио за Народну просвету, издавачку империју коју је створио Анатолиј Ивановић Прицкер. За Народну просвету је као преводилац са руског језика изузетно успешно радила и Десанка Максимовић.

После рата био је запослен у издавачком предузећу „Просвета“, где је остао до пензионисања 1960. године. Према подацима које је аутору доставила Елиана Гавриловић из Музеја Вука и Доситеја, Сергеј Сластиков је једно време радио и у тој установи, највероватније непосредно после њеног оснивања 1949. године. Обављао је послове рачуновође, а о њему је занимљиве записе оставио Борислав Михајловић Михиз, који је у том периоду био кустос-асистент музеја. Неколико анегдота о Сергеју може се пронаћи у Михизовој књизи „Аутобиографија о другима“.

Његов прави животни позив ипак је било преводилаштво. Први штампани рад био му је превод песама Густава Крклеца објављен у руској збирци „Ступени“ у Новом Саду 1927. године. Током деценија преводио је дела Михаила Зошченка, Антона Чехова, Фјодора Достојевског, Валентина Катајева, Јевгенија Јевтушенка, Андреја Вознесенског и многих других руских писаца. Истовремено је руској публици представљао српску књижевност преводећи Лазу Костића, Душана Матића, Оскара Давича, Танасија Младеновића и друге ауторе. Заједно са Десанком приређивао је и преводио „Руске народне бајке“ и „Бугарске дечје песме“, а њихова сарадња била је природан наставак заједничког живота.

Сергеј је објавио и више књига за децу, међу којима су „Патуљкова кућа“, „Пуж издаје стан“ и „Шта ће петлу мамузе“. Сарађивао је са „Политиком“, „Борбом“, „Полетарцем“, „Јежом“, „Змајем“, „Гласом пионира“ и бројним другим листовима. Био је члан Удружења књижевних преводилаца Србије од 1951. године и добитник признања за свој преводилачки рад.

После Сергејеве смрти Удружење преводилаца Србије, десетак година додељивало награду са његовим именом. Све у вези те награде финасирала је Десанка.

Најзанимљивији Сергеј није онај из службених биографија већ онај кога памте Радмила Милакара Петровић и Бране Милакара. У њиховим причама он није супруг највеће српске песникиње, нити преводилац руских класика, већ омиљени теча. Десанка је као најстарије дете током живота бринула о седморо млађе браће и сестара. Помагала им је у школовању, била им ослонац, попут родитеља.

Због тога је њихов стан био непрестано испуњен рођацима, сестрићима и братанцима. Уместо мира и тишине, у њему је владала дечја граја. Сергеју то никада није сметало, али се увек знало да је он глава породице. Прихватао је такву кућу икао природан део живота . За децу је био човек коме се веровало, који је умео да исприча причу, да се нашали и да свакоме посвети пажњу, али и да због сопстевеног ауторитета задржи неопходну дистанцу.

Као и многи руски кадети његове генерације, био је добар јахач, клизач на леду и плесач. Свирао је балалајку и волео рецитовање. Посебно Десанкиних песама. Отуда у породичној архиви има доста фотографија са Десанкиних књижевних вечери, које је Сергеј означавао на полеђини као „читања“. Радмила Милакара Петровић и Бране Милакара памте га као човека старинског васпитања, беспрекорне пристојности и ненаметљиве духовитости и духовитости.  Својим понашањем остављао је снажан утисак на људе. Он и Десанка су се одувек трудили да заштите своју приватност и у томе су максимално успевали. Волели су да се друже са обичним људима, сећа се Радмила, док показује Сергејова лична документа.

Сергеј је поседовао је и једну особину која данас представља право благо за истраживаче. Био је изузетно педантан. Све своје преводе, чланке и сарадње пажљиво је бележио и чувао. Захваљујући томе, на крају живота Народној библиотеци Србије предао је архиву која садржи више од хиљаду библиографских јединица са својим бројним преводима и другим делима  На сачуваним пожителим листовима уредно су пописани његови преводи, радови и сарадње у часописима. Та архивска грађа данас представља драгоцен извор за проучавање не само његовог рада већ и културне историје руске емиграције у Србији.