Пут у бесмртност у служби српског рода
НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ
Сећање на Милутина Миланковића, једног од највећих српских научника
Пише: Небојша Тошић
Ево, ја сам Нико и Ништа. Сламка међу вихоровима, ”вихорови” тутње по ободима моје висоравни (са које су и велики врхови налик малим брдима), па за мене нит’ знају нит’ хају. А звијезде у које се за ведрине загледам, не знајућ’ им ни имена ни броја, све то наткриљују ”пуштајући” ме да се барем међу њима осјетим домаћински. Па ко им је ближи од нас оваквих незналица покованих по планинским висовима и оних што сав свој живот посветише путовању кроз бескрај и вијекове, попут деде-стрица моје пријатељице Маје Илић.
Мој прика Јово Лалушић вазда каже, додуше уз добру крушковачу (ми је печемо), да ја обмањујем своје читаоце, ”ако те уопште ко чита”.
-Све говориш о некаквим око тебе брдима, а док се до тебе дође ваља ”два сата уз планину” и то добре вожње. А брате и половичан си. Ето недавно написа у том Слову о брату Милутина Миланковића, господину Богдану Миланковићу, чувеном градитељу виолина и једним од посљедње господе некадашњег, оног Сарајева, и његовој унуци Маји Илић што свјетску славу графичарке тече у Холандији…
-И шта онда!? – ко љутнух се ја, а одлично знам шта ми замјера мој прика којег су, заједно са још шест стотина српских соколова, четири године мучили муслимански злотвори у злогласном Силосу – Сарајевском Аушвицу Балкана.
– Како шта? Па ниси написао да је Богданов брат Милутин био робијаш, да је у казаматима аустријског Нежидера трпио оне исте муке какве Срби трпе у свим временима откако се за нас зна…
-Знаш – правдам се ја прики Јови – новинари, а мене неком грешком међу њих завели, иду редом. Ето ја сам причу започео са Богданом и Мајом, а Милутина нисам заборавио нити скрајнуо као што су га годинама ”скрајњавали” српски новинари и ”извлачећи га из шешира” кад им испадне нека згодна прилика да покажу ”памет” око ”најпрецизнијег календара на свијету, Миланковићевог!” и онда опет све ”сном мртвијем спава”. Њега сам оставио ”за касније”.
– Ако си новинар – опет ће мој прика – ено ти телефон па зови твоју другарицу Мају у Хаг, нека ти она каже коју, јер је њенa покојна мајка Јелисавета, госпођа Лела, најбоље познавала свога стрица. Ето ти и прилике да читаоцима портала Тамо далеко допуниш ”Сагу о Миланковићима”.
Неукротиви дух
И немајући куд зовем Мају у Хаг, али прво, за оне који нису читали ”први дио Саге”,”преписујем ” мој увод који каже:
”Када Милутину Миланковићу и његовом брату Богдану из Даља и Богдановој унуци Маји из Сарајева није било тешко путовати кроз вријеме, шта мене кошта да из (удобне) калифорнијске фотеље (путем „скајпа“) скокнем до Хага у Холандији и из прве руке провјерим ту причу. Тамо већ годинама живи Маја Илић, није да се хвалим, али моја пријатељица из младости, и чувена графичарка и мајстор умјетничке фотографије. Она свој раскошни таленат црпи из дубоких породичних коријена.
Миланковићи су у скоро сваком сегменту свога постојања, оставили по неко значајно, али често„заборављеније“ име узидано у саме темеље српске културе. Па није ли и Мајин дједа Богдан, чувени градитељ виолина и истраживач племенитог звука имао узор у старијем брату Милутину, па су обојица већ зарана „шетали свемиром“ који је био мали или таман по мјери њиховог поимања бесмртности.
Милутин је своју временску машину правио од једне оловке, биљежнице и „метра“, Богдан од оловке, нотне свеске и алата за обраду дрвета, а Маја од сликарског блока, металне плоче и „шила“ за цртање по металу. Све то стане у једну собу у Капетан Мишином здању у Београду (Милутин), у угао једног пространог купатила у Сарајеву (Богдан), и у једну кухињску собицу у Хагу (Маја). Зар тамо неки скучени простор може бити некаква препрека неукротивом духу Миланковић-Илићевих?
– Сви Срби, што је готово невјероватно, слажу се да у досадашњој српској историји плејаду генијалних научника предводе Никола Тесла, Михајло Пупин и Милутин Миланковић, брат мога дједа Богдана – казује нам Маја Илић. – Довољно је рећи да је он уврштен међу двадесет највећих научника на планети, и да по један кратер на Мјесецу и на Марсу, те један астероид, носе његово име. Поред прича које сам слушала од маме, која је провела рат као избјеглица у Београду код стрица Милутина, читала сам и све што је ”деда стриц” писао када се након генијалних научних достигнућа, ”одмарао” у свијету књижевности, пишући о својим ”космичким тајнама” и учећи нас да посматрамо све што очима, срцем и разумом, можемо досегнути.
Сусрет српских генија
Његово књижевно ремек-дјело популарне науке, књига ”Кроз васиону и векове”, било је годинама обавезна лектира у њемачким школама па тако да је сваки старији образовани Нијемац знао за Милутина Миланковића, рецимо тих педесетих година двадесетог вијека, тада већ и потпредсједника Српске академије наука и директора београдске Астрономске опсерваторије и професора Београдског универзитета. Цијели научни свијет већ више од једног вијека дивио се и диви се српском генију и његовим продорима у прошлост и у будућност бескрајног космоса. А да додам, мој деда стриц Милутин, ипак се ”сусрео”са српским великанима Михаилом Пупином и Николом Теслом у Српској културној Башти у Кливленду. И ту, у бесмртности, уз споменике и других српских великанима, остадоше заједно.
– Србин, поданик моћног Аустро-Угарског царства, након удобног дјетињства на обалама Дунава у родном Даљу, потом блиставе научне младости и невјероватних продора у математику и у до тада непревазиђене тајне ”армирано бетонских конструкција, мостова, аквадукта, вијадукта…” , добија необичан позив. Владе мале Краљевине Србије, на размеђи 19. и 20. вијека, позива га да из ”раскошног Беча” сва своја знања стави у службу српског рода и да своје зацртане путеве ка бесмртности настави на обалама Дунава, у Београду, у земљи којој родом и срцем припада.
-Посебно је дирљиво како описује свој долазак у Београд гдје је у септембру 1909. године постављен за ванредног професора примјењене математике, коју су чиниле рационална механика, небеска механика и теоријска физика. О томе написа: ”…Али када изађох на улицу, видех око себе све оне чатрље тадашњег Београда и његову турску калдрму, сетих се Беча, свог делокруга и друштвеног положаја у њему – у том великом светском граду био сам виђена личност.
Ипак, осетих да се велике идеје могу родити и у уским срединама и да величина и сјај колевке не одређује судбину новорођенчета…”.
У васиону из београдске собице
-Корачајући том ”турском калдрмом” улазио је у историју науке јер ће управо ту, у Београду, у својој ”собици у Капетан Мишином здању” дочекати да на основу његове теорије свјетски научници открију ”Тајне леденог доба”. Свакако да су ”обичним грађанима”, па и многим интелектуалцима, неразумљива” истраживања Милутина Миланковића, али зато, научницима који се баве климатским промјенама, његови научни радови, а посебно његово капитално дјело ”Канон осунчавања земље и његов утицај на проблем ледених доба„ јесте камен темељац за даље продоре у ”климатску” прошлост, а и будућност ове толико значајне науке. Био је и за живота веома цијењен научник, али тек послије његове смрти, данашња наука је у ”пракси” доказала да су јој окосница управо исправност његових теорија. Дуго је требало да у Србији схвате његов геније, али, Богу хвала, посљедњих деценија он је заузео своје мјесто уз Теслу и Пупина.
-Нама је незамисливо у каквим се распонима кретала мисао Милутина Миланковића. Да би објаснио појаву ”ледених доба” и ”климатске промјене ” (данас толико популарне у ”масама”, а уз то им апсолутно неразумљиве), својим математичким генијем он је још 1932. године ”… смислио чувену диференцијалну једначину кретања Земљиних полова. Нашао је да је пре око 300 милиона година Европа била у таквом положају да се Северни пол налазио у Тихом океану, а данас се креће према своме крајњем, равнотежном положају у Сибиру, близу места где река Печора утиче у Северни ледени океан… У својој теорији обухватио је и периоде од милион година у прошлости и предвиђања за хиљаду година у будућности…).
– Ако многима није разумљива ”врхунска наука” , ипак се сви разумијемо у мале, ”обичне ствари” које не мимоилазе ”ни краљевиће ни просјаке” . Нормално нам је да сјећањима свакодневно путујемо кроз вријеме, али у оно прошло, јер ту свакога можемо наћи. У Вазнесењској цркви у Београду, 14. јуна 1914. године вјенчали су се Милутин Миленковић и његова животна сапутница, Христина, звана Тинка, Топузовић. Планирали су да ”медени мјесец” проведу у његовом Даљу, да ”скокну” до Женеве и до Беча, па да се младожења поново посвети својим биљежницама, које је, уосталом, и на пут поњео са собом. Возом до Новог Сада, а онда белом лађом ”Гизела”, названој по старијој кћерци цара Фрање Јисипа, до Вуковара, па окићеним чезама до жељеног Даља. И ту, у Даљу, тада у Аустроугарској, обистињује се она народна: ”Човјек снује, Бог одређује”.
У само праскозорје на вратима његовог родног дома на обали Дунава, појавише се аустријски војници и као држављанина Србије заробише га и спроведоше прво у гарнизонски затвор у Осијеку, па у Турањ код Карловца, да би се октобра 1914. обрео у злогласном концентрационом логору у Нежидеру, за којег Миладин Николић Расински записа: ”Ово је био логор за српску елиту, за све оне од којих је Аустроугарска стрепела!”.
Уместо на медени месец у аустроугарски логор
У својим логорским записима Миланковић казује: ”Живот у логору бивао је све тежи. Онде се болест угнездила, а смрт косила. Било је дана када из нашегкруга однесоше у извесним временским размацима један за другим десет лешева, да их баце у јаму. Тек што би се у нама стишао ужас таквог једног призора, следова би му идући. Зато нам се причињавало да је број умрлих још већи…” Још један од преживјелих, Душан Кривокапић свједочи: ”У овај логор је ушло 14.500 српских и црногорских житеља: у лагеру је своје кости оставило 9.700: из лагера је голу душу изнело 4.800 лица.”
Пуних пет мјесеци Милутин се налазио у овом предворју смрти. За то вријеме, његова супруга Тинка,”моја лавица” како је описује у својим Мемоарима, пожртвовано се борила да своме мужу отвори пут у слободу и спасење. Успјела је ” уз помоћ ујка Васе и професора Чубера и на интервенцију министра-председника грофа Стефана Тиса, да њен вољени супруг буде пуштен из заточеничког логора да живи у Будимпешти, као интернирац.”
У фељтону београдске Политике ”Путовање кроз бескрај и векове Милутина Миланковића” јасно истичу да је он ”… Већ у то време припадао елитној групи људи који су били страсно посвећени једном једином циљу – науци у служби човека. У том послу их није могло поколебати ништа, ни рат, ни непријатељства, ни људске омразе. Само тако можемо разумети његов чин ослобађања из аустријских логора, и то да га је Будимпешта прихватила као талентованог и већ угледног научника, а не као потенцијалног непријатеља, Србина…” Захваљујући томе у Будимпешти му је омогућено да настави своја научна истраживања користећи се богатим специјализованим библиотекама и о томе пише:
„Половином 1917. доврших дефинитивно рукопис свога дела, дадох му наслов ’Математичке основе космичког зрачења’ ” У њему су описане промене осунчавања Земље током последњих 600.000 година. Посебно је истицао ”… да је било ”ђаволски тешко ” живети у Мађарској, мислити на српском, а писати на немачком дело које ће увелико изменити, можда не одмах, али за неколико година, светско знање о клими Земље и других планета.” Крајем 1918. године завршава се Први свјетски рат. Уједињују се Јужни Словени и првог децембра се проглашава Краљевина СХС. Милутин Миланковић са породицом и резултатима четворогодишњег рада успева да се укрца на брод за Београд. Онај исти брод „Гизела” којим се са супругом Христином отиснуо на свадбени пут. „После тродневне удобне пловидбе, стигох 15. марта 1919. године у Београд и заврших тиме своје петогодишње бурно свадбено путовање.”
Љубав према звездама и Дунаву
Породица Миланковић вратила се из Пеште у Београд увећана за сина Василија, а наш јунак Милутин с математичком теоријом којом је објаснио садашњу климу на Земљи, Марсу и Венери. Тамо их је чекао њихов неоштећен стан, а на тешко разореном Универзитету у два сопчета Математичког семинара, „све његове полице стајале су на свом старом месту и биле, као и пре, препуне књига”, тако да се Милутин могао одмах посветити своме научном раду.
Милутин је с Тинком проживео 44 године складног брака. Пратила га је у свим тешким тренуцима. Била је уз њега и у оним суморним годинама Другог свјетског рата, трпећи оскудицу попут свих житеља Београда. Била је тихи свједок Милутиновог ”повлачења из јавности” и непристајања да се завријеме те окупације јавно експонира. Веома брзо је и у Новој Југославији доспио до највећих академских титула и звања, али тек послије његове смрти, како то обично бива, његова слава је избила у заслужене врхове.
– И читав његов живот, од дјетињства до упокојења, испреплетен је љубављу према звијездама и Дунаву. Гледао је ову своју ријеку из врта родне куће како откида ”комад по комад земље”, гледао је у младости у Бечу, гледао је у итернацији у Будимпешти, гледао је са прозора из своје собице у капетан Мишином здању и надахњивао се том митском ”Аријаднином нити свога постојања”. И звијездама је био”привржен”. И оне њему. А и како не би. Па није ли му то небеско пространство било у крви, у сваком дјелићу његовог бића. Били су једно – рећи ће Маја Илић.
