Приче које откривају оно што стварност скрива

Збирка готских новела Loctor Arianus Александра Стаменковића обухвата последње деценије 20. века, све слојеве и проблеме друштва и врти се око моћи, насиља  и порока

 Пише: Стана Шехалић

Kњига новела Loctor Arianus у приповедачкој традицији црног романтизма исписује мрачну хронику савремених догађаја и односа, чији уклети протагонисти проналазе своје место у вечности међу посадницима брода проклетих, који из заумља пристаје у луке нашег времена, да их укрца за пловидбу према Пирифлегетонту, огњеној реци Пакла. Изведена из искуства проживљавања неколико узастопних друштвених епоха у њиховим тектонским сударима са катаклимзмичним последицама, та хроника свепрожимајућег црнила пропушта кроз десет повезаних новела дефиле најразличитијих ликова, чије коначно место није морало бити на  броду проклетих, но, за већину њих управо тамо јесте.

Својим значенјем, Loctor Arianus  је, у ствари, отворени роман у којем су поглавља мање-више независне, самостојеће новеле. Такав поступак подупрт је и хронолошким редом настајања новела, што није безначајно, јер, према речима аутора, јасно води од идеје о крипто-сатанизму и вештичарењу, преко свих оних момената проповедања очаја и безнађа, лакоумног блуда, бруталне охолости, демонског детета, наци-садизма, паклених визија, мутирајућих наказа, демонских легиона поднебесја, ка коначној, дакле поентирајућој идеји егзорцизма, иза којег зло наставља својим кораком од седам миља све до судњег дана.

У овој збирци оживљава наличје периода седамдесетих, осамдесетих и деведесетих, на који многи гледају као на митско доба са свим припадајућим легендама. У њему аутор проналази и вешто приказује слике извитоперене стварности, свет заумног неких од нас разбијених о хриди живота: Милош Гвозденовић и његова девојка Медина, проповедници несреће, безнађа и суицида; Алексеј Витешки, лакоумни блудник; Ивана Божански, охола лепотица која бездушно унижава сиромашног, ружног дечака; демонско дете Анета и  мрачни убица Пастир стршљенова; Хер Генерал – Нациректор, импотентни перверзњак и морбидни садиста; Брајан Џонс из Ролингстонса, који се јавља као модерни Вергилије; наказа са мансарде, малоумна девојчица Марина; доктор Егереши и близнакиње Милана и Вилана Врбета, станодавац Сувоњавко и Виланин муж, Нациговно, пасивни педераст и неонациста… Непреведно би било изоставити било који лик јер су сви комплексни, убедљиви и снажни у својим сударима са животом: Сара, која опустоши душу Арсенија Колонића доводећи га до психичке и социјалне пропасти; Ксенија, нефилим појава у лику медијаторке семинара из етике; Надица и Хунт; Васка и Станке, интровертни патник морбидне маште, који сагори у својој љубави за цео живот; Приповедач, Кум, Радул Шербановић, отац Марко, Бедрија, Санија и Клеопатра (кључни женски лик последње приче).

Те драматичне деценије, кроз које су савременици проживели читаве епохе (за које су човечанству били потребни векови) и где су читави нараштаји постајали сведоци неизбежних судара социјалних и историјских епоха, те катаклизмичних промена као њихових последица. Све то је морало да има зло наличје као своју природну последицу. То наличје, снажно и убедљиво, комбиновањем стварног и иреалног, раскошном реченицом, у којој има и бруталног реализма, и функционалних вулгарности, али и бриљантних духовитих пасажа, слика Александар Стаменковић, маестрално увлачећи читаоца у наративни оквир који разбија уобичајене форме приповедања.

Струкура новела обухвата све слојеве и проблеме друштва које се по универзалној формули врте око моћи, насиља и порока. Његови ликови су комбинација стварног и фикцијe, заглављени у међупростору који препознајемо, али га, углавном свесно, или, ређе, несвесно, што ће рећи, због рационалног или ирационалног страха, превиђамо и потискујемо.

У маниру класичне новеле која је, још од средњег века структуирана на наглом, неочекиваном обрту, са структуром фабуле ближој драмској него ли приповедачкој, аутор својом особеном приповедачком вештином, начином тематизовања својих јунака, живописним описима места и времена радње и виспреношћу запажања детаља, читаоца држи у напетој пажњи повећавајући, истовремено, осећај уверљивости и неочекиваности. Иако виртуозно гради ликове и заплиће приче водећи их кроз лавиринте драматичних изазова и искушења, Стаменковић  ниједног момента не подилази читаоцу навикнутом на питкије садржаје. Његове приче су „секира за замрзло море у нама“. Оне (раз)откривају -што би, иначе, требало да буде суштина књижевног дела – оно што стварност скрива. А таквих данас нема много.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.