Православље у БиХ у средњем веку и данас

Др Горан Комар бави се истраживањем српских гробаља и надгробних споменика, а у овом разговору прочитајте до каквих је налаза дошао у херцеговачком селу Придворица и какве закључке носи истражујући завештање госта Радина  

Поштовани господине Комар, Ваша најновија истраживања тичу се српских надгробних споменика у селу Придворица, у области Гатачког Борача у Херцеговини. Наиме, док се у овом селу радило на обнови џамије, градитељи су решили да из џамијског дворишта избаце све српске споменике, од којих су неки средњовековни. Како сте дошли до те чињенице и почели да истражујете?

Почетком августа 2017. године г. Мирослав Вуковић-Хрга из Гацка обавјестио ме је да је при самом завршетку грађевинска обнова џамије у гатачком борачком селу Придворица. Такође, да је из темеља и зидова рушевине ове грађевине, као и авлије, извађен велики број средњовјековних гробних споменика – стећака, те да се на некима налазе натписи. Сусрет са г. Хргом догодио се у манастиру Пива гдје сам се бавио рашчитавањем натписа на ручним крстовима у тамошњој ризници. Послије неколико дана, заједно смо се нашли у Придворици коју сам ја и раније обилазио, изучавајући стара гробља у близини цркве Св. кнеза Лазара у склопу замашнијех плана теренских истраживања у горњем току Неретве. Ова црква је, као што се зна, уништена на Бадње вече 1942. године скупа са српским становништвом Придворице. Тај догађај послужио је књижевнику Вуку Драшковићу за сценарио романа „Нож“. Подсјетићу да се село налази у подножју планине Зеленгоре и у близини правог изворишта Неретве, јер из оближње стијене избија врело Придворачке ријеке која јој даје главни дио воде. У читавом подручју постоји велики број гробаља средњег вијека, али на неким локалитетима (на пр. Трновица) предања о постојању манастира у старини. Народ Гатачког Борча чува предање да је џамија у Придворици саграђена на темељу православног манастира.

Открића као откровења

  • Шта сте открили? О каквим споменицима је реч?

-Стигавши у село, одмах смо се упутили ка бријегу на који је послагано близу 50 споменика типа мањих сандука. На први поглед било је видљиво да су многи међу њима одлично очувани, изузев што је мањи број трпио од накнадних интервенција мајстора градитеља првобитне зграде џамије, на пр. уградњом шарки, клесањем удубљења за довратнике, бушењем рупа и слично, како би споменици били уграђени у џамију или обујмни зид. Међутим, главно опажање састојало се у сљедећем: споменици који су извађени из темеља и зидова џамије, показивали су првобитну бјелину материјала, као да су употребљени од грађевинара брзо по њиховом настанку. То опажање је дозволило претпоставку да је прва зграда џамије подигнута одавно, могуће и врло брзо послије продора Ислама у Босну и Хумску земљу. Ови споменици по својим димензијама, декоративној пластици, а видјећемо и натписима, припадају 15. вијеку. Вјероватно је да међу њима има и старијих.

Одмах по пристизању у Придворицу отишли смо на споменик у средишњем дијелу падине бријега западно од џамије гдје су послагани стећци. На горњој површини мањег сандука јасно се видио ћирилички натпис усјечен дакако старим ћириличким писмом: „Овдје лежи Рапало калуђер“. Не могу вам описати радост коју сам доживио у сусрету са овим епитафом који је типичан за монашке споменике тога доба. Скоро увијек, они скромно казују о власнику гроба и споменика. Тако сам последњих година успио у проналажењу крста и плоче калуђера Глигорија у Радмиловић дубрави код Билеће која је сматрана изгубљеном, а недавно и откривању науци непознатог натписа калуђера Дионисија у гробљу села Мириловићи код исте херцеговачке вароши. То је посве нов значајни налаз. У свим случајевима, видимо, у питању су личности које се оглашавају калуђерима, онако како је уобичајено у Православљу.

Хајде да сада подсјетим и на нов за науку налаз натпис попа Прибислава који лежи на простој гробној плочи унутар православног црквишта у селу Радожеља у Рудом – Чајничу који смо објавили у књизи чајничких средњовјековних споменика (Г. Комар, Угљеша Скоко, Синиша Ћеха). Овај православни свештеник нам је поручио како лежи у цркви Св. Оца Николе. Примјера је веома, веома много. Могу рећи да сам ових дана објавио књигу „Повијест о Вишњем Јерусалиму“ у којој сам сабрао и објавио све старе босанскохерцеговачке ћириличке натписе у којима се јасно очитује припадност Православљу њихових власника и састављача.

Када сам прегледао и снимио натпис калуђера, прешли смо даље да погледамо све доступне површине сачуваних споменика. Други натпис који смо пронашли лежао је на остацима високог надгробног крста и чувао податак о попу, дакле, несумњиво, православном свештенику. Овом крсту одбијена је комплетна хоризонтална греда како би био употребљен у конструкцији џамије. На једном од споменика, такође типа сандука, види се сложена композиција у чијем се средишту налази усјечена представа светитеља са ореолом.

Било је одмах сасвим јасно да смо се нашли међу споменицима који су представљали дио некрополе која је лежала уз цркву манастира, тачно онако како казује предање народа Гатачког Борча. Овдје се, наиме, чува предање да је џамија у Придворици саграђена на остацима православног манастира. Налажењем ових споменика са натписима ми смо обезбједили материјалне доказе да је ово предање истинито.

Брзо послије овог налаза, објавили смо књижицу о натписима у Придворици коју је беспрекорно уредио и издао г. Немања Миловановић („Дијак“, Прибој мајевички). Успјели смо да усљед недостатка средстава објавимо само мали тираж, а увјерен сам да би овај рад требало поновити са уградњом и нових резултата из истраживања која смо већ екипно изводили у подручју Гатачког и Улошког Борча.

Богумили – стварност иза мита

  • У Вашим трагањима, нарочит нагласак сте ставили на истраживање својеврсног мита о богумилима, тобожњим господарима Босне и Херцеговине, који су били јеретици. Ви показујете, на основу споменичког наслеђа, да је у питању српско православно становништво средњовековне Босне и Хума. Нарочит нагласак стављате на православна црквишта. Какви су Ваши досадашњи закључци?

-Уколико бисмо ми данас створили један тим научника из свих дјелова бивше Југославије и различитих вјерских и народносних припадности (иако подразумјевамо да су научници објективни и да вјера и националност код њих не играју никакву улогу) па им дали задатак да гробље по гробље обиђу читав простор бивше Југославије, овај тим би по завршетку задатка могао извјестити о сљедећем: убједљиво највећи дио православних гробаља обиљежених малим каменим надгробним крстовима између 17. и прве половине 20. вијека лежи у склопу средњовјековних гробаља начињених од стећака. Оваква гробља се јако често у народу означавају као „грчка гребља“. Број православних црквишта са јасно назначеним потковичастим апсидама која представљају саставни дио оваквих комплексних, слојевитих локалитета је јако, јако велик и у читавом простору Босне и Херцеговине јасно предњачи над осталим вјерама.

Ово су мјеста на којима и данас живе Срби и у којима се, ако није извршено етничко чишћење у потпуности, као у неким дјеловима западних крајина, они и сада сахрањују. Доста је било случајева обнављања оваквих црквишта на чијим су темељима током 19. вијека, па и раније, подизане православне цркве. Ово су чињенице које би биле донешене из овакве екипне истраживачке активности када би она била обављена. Е сада, вјерујте ми, ја сам овакве увиде остварио од 2004. године, крећући се скоро на седмичном нивоу по Босни и Херцеговини, а такође, великим дјеловима Црне Горе. У томе истраживању су од великог значаја биле територије Бањана, Дробњака и Пиве, али и Боке и Никшићких рудина. Такође, то ће многе изненадити, подручје Старе Црне Горе. У многим мјестима су још увијек сачувани дјелови средњовјековних гробаља и када се нађете на њима, можете помислити да сте у Невесињу. Исто тако, догађало се да понесем овакве утиске: у неким дјеловима Гламоча видио сам крсне споменике који својим обликом неодољиво подсјећају на споменике источне Херцеговине, нарочито билећког краја. Да ме је неко на те локалитете довео везаних очију, па ми скинуо повез и тражио да кажем гдје се налазим, ја бих се опредјелио за Билећу, а не Гламоч.

Ово сада истичем из разлога што сам са сарадницима и казивачима из мјеста у Херцеговини наставио са још детаљнијим мапирањима тог простора који је припадао русашкој господи Косачама и Павловићима. Све што тамо налазимо и последњих година потврђује ту упадљиву сличност у облику споменика, а често и главних пластичких украса и представа какве се виђају у оба краја. Овдје ћу поменути само рељефне представе сабљи и сјекира.

Све што у том историјском простору можете видјети свједочи културно и црквено јединство средишњег Балкана. А снажно је и темељно исказано мноштвом владарских архивских докумената Босне. Титулатуре су јасне и њима је истакнут историјски и генетички примаријат српског народа и српског имена као доминантне народносне ознаке старе Босне и Хума. Аренге ових аката говоре правовјерност владара, али ја сам убјеђен да је слика свагдањег живота оличена у епитафима и ликовности гробних споменика још и пуно снажнија потврда вјерског карактера земље. Црква, црквена зграда, је темељ свег тог сложеног материјалног културног наноса Босне. Босански крстијани се сахрањују у црквама.

Завештање госта Радина

  • Значајан допринос истраживањима ове тематике дали сте истражујући чувено завештање госта Радина. Какви су Ваши закључци?

-Необично је важан тестамент госта Радина који је судећи по титули припадник те црквене организације. Ево што, укратко речено, можемо закључити на основу ове његове опоручне изјаве:

  • Гост Радин и његова Црква исповједа „праву вјеру апостолску“ у Вишњег Бога и Свету Тројицу нераздјељиву и јединосуштну.
  • Празнује дане Рођења Христовог, Свето Благовјештење, Васкрсење, али и Светог Великомученика Георгија. Такође, Вазнесење и Светог Петра и Павла, као и Светог Архиђакона Стефана, Архистратига Михаила, Свету Неђељу, Пресвету Богородицу и Све Свете.
  • Тако Црква изражава и исповједа Никејски Символ Вјере како говоре и повеље Босне и Хума/Херцеговине.
  • Празнује петак и недјељу.
  • Црква, дакако, посједује храмове и у њима укопава своје припаднике (како у Петровићима, Влаховићима, Милима…).
  • У црквама се пале свијеће и одржавају парастоси.
  • У Цркви дјелује монаштво оба пола.
  • У Цркви постоји Крсно име.

Ја не знам на који би начин овај свештеник још могао казати да је православан.

Босанска црква није јеретичка

  • Дакле, мит о богумилству као кључној „истини“ средњовековне Босне само је мит.

-Ових дана, како сам већ истакао, објавио сам књигу „Повијест о Вишњем Јерусалиму“ којом настојим на сузбијању тезе о јеретичком карактеру и устроју цркве у старој Босни. Из Хума и Травуније је ионако претекло мало или нимало вијести о јеретицима чије је присуство у тим земљама несумњиво. Али, они никако не могу сачињавати неки јако видљив или чак доминантан дио друштва. То су биле маргиналне скупине чије је присуство искоришћено још у вријеме бана Кулина као изговор за ширење политике папске курије. Не заборавимо да је представка владара Дукље Вукана папи само пуки конструкт и кривотворина којом је овај владар, најстарији син Светог Симеона Немање, покушао остварити сопствене амбиције. Али њоме је постављен образац који ће у наредним вјековима обезбјеђивати политички и вјерско-црквени оквир претензијама на Босну. Билинопољска абјурација, ако ју је било, донијела је практички њиховим одрицањем од јереси признање вјерних којима је над главом висио угарски мач.

Ја сам сигуран да су претходни истраживачи стећака видјели што и ја. Покојна Маријан Венцел – извјесно. Њој, као странкињи, дугујемо захвалност за отварање овог великог поглавља српске народне историје у овом дијелу Балкана. Узмите њену књигу „Украсни мотиви на стећцима“ која припада седмој деценији 20. вијека. Пажљиво листајте њезине странице са хиљадама скица ликовних представа на стећцима. Гледајте даље. Узмите готово насумично осебујне композиције, богате и детаљно рашчлањене фигуралне сцене које и не изгледају да могу имати вјерско-црквено значење. А онда се, на примјер, осврните на бројне интернетске објаве нашег пријатеља истраживача Војина Спасојевића из Бијељине.

Видјећете јасне аналогије које г. Спасојевић налази у хришћанској православној ликовној традицији. Али, ни случајно, од Маријан Венцел није мања заслуга Марка Вега коме је 1980. у Сарајеву објављена књига – збирка радова „Из историје средњовјековне Босне и Херцеговине“, чији су велики дјелови посвећени доказивању православног карактера старих гробаља те земље, а тиме и доминантног народног састава њеног.

Многи међу истраживачима 20. вијека нису могли проговорити отвореније, јер би тиме угрозили свој професионални статус. Мени се чини, а не поредим се са било ким, да је и моја професија љекара помогла да о овим питањима говорим сасвим јасно, јер из позиције струке, радника неке научне установе, то никако не бих могао.

Средњи век и Срби у Босни и Херцеговини

  • У свом раду о споменицима из Придворице кажете: „Како смо у последњим годинама могли видјети, свугдје на територији Републике Српске у селима у којима муслиманско становништво живи као доминантно или скупа са Србима, налазе се средњовјековни споменици српског православног народа. Они свједоче, каткада, везаност тог становништва за ове гробне споменике, а каткада, намјеру скривања истине о посљедицама турског освојења Босне и Херцеговине током 15. вијека. Такав је случај овдје у Придворцима гдје је првобитна џамија саграђена након затирања српског гробља и манастира, као, уосталом, у Бијељини, гдје су темељи џамије крили десетине оваквих гробних споменика са мноштвом натписа, па чак и једним натписом ктитора цркве. Такав је случај и у околини Билеће гдје су откривени темељи низа цркава у тамошњим муслиманским селима. За овај рад је сасвим неважно да ли је средњовјековно православно манастирско гробље лежало тачно на мјесту џамије или у близини, јер је извјесно да су његови споменици поломљени и уграђени у темеље. Очигледно је да су уграђени у давнини. Свједочи то њихов изглед. Готово сви данас изгледају као да су израђени јуче.“ Колико овакви, недвосмислени, закључци могу да буду уграђени у званичну, уџбеничку историју? Или је то, још увек, немогуће?

-Када сам походио долину Дрине у њеном горњем току, хајде да узмемо подручје Чајнича, Фоче, Горажда, имао сам прилику да се увјерим да старији муслимански житељи тих крајева представљају одличне казиваче о старини. Ја сам убјеђен да они управо чине остатке пређашњег српског становништва које је током 15. и 16. вијека примило Ислам и које, једноставно, памти споменичко наслијеђе предака. Каткада, ове фамилије припадају ранијем српском властеоском елементу. Видите, када приђете истраживању средњовјековних споменика на пример у Дабру у источној Херцеговини, тамо ћете срести јасна казивања о српској припадности неких муслиманских родова. Постоји остатак манастира у селу Струпићи код кућа рода Бузаљка. У неким дјеловима општинске територије Калиновика, пронашао сам знатан број у науци неевидентираних старих крстова које је тамошње становништво потпуно сачувало. И тачно зна њихов положај и значај. Прилази им са поштовањем. Имате такав случај у Баорима у Гатачкој Површи гдје су Мемићи (овдје, могуће, стигли из Новога у Боки послије 1687) пазили и исправљали гробни крст са натписом.

Необично је важно да још једном истакнем увјерење да су наши сусједи муслимани апсолутно, као и Срби и римокатолици, баштиници стећка. Али, Срби су послије исламизације Босне и Херцеговине остали вјерно на томе наслијеђу, наставили масовно са укопима у стара гробља, продужили живот универсалном балканском писму – ћирилици и задржали вјеру светих.

Време је да ослободимо свест

  • Наша трагедија је огромна. Рецимо, село Придворицу уништиле су усташе на Божић 1941. године (7. јануара 1942, по грађанском календару). Древно становништво, које је ту било од Средњег века, православни Срби, тако су нестали. До када ће трајати наша трагедија?

-Српски народ би требао да се ослободи Босни наметнутог обрасца и увјерења да све што је старије од његовог дједа или прадједа припада другим народима. Такав је образац наметан и онда када се уопште није могло одредити који су то конкретно народи запосједали његов етнички простор. Ужасне ефекте имао је и пренаглашен научни став о миграцијама, дакле босанско-херцеговачкој српској имиграцији током 19. вијека. Став који није сагледавао културолошки контекст.

Није истовремено истакао факт српско-српског сусретања на којем ја инсистирам од 1998. године. Усељени, на пр. из Црне Горе или Дробњака, на својим новим стаништима затекли су „старинике“. Осим тога, у старом крају био је стећак уобичајен. И под стећак и поред стећка су се наставили укопавати тамо гдје су доселили. Код нас, велику важност у самозатирању идентитета одиграо је снажни традиционални родовско-братственички изолационизам, тежња ка затварању у сопствене атаре и фамилијарна наслијеђа.

То сада има погубан утицај у Црној Гори гдје братства доживљавају цркву као њихово братственичко власништво. А наши поморски трговци у Боки још почетком и средином 18. вијека своје мисли и дарове опоручно упућују цјелини Православља. Од Хиландара до Синаја. Они, као приложници, хране идеју која је тотално интегралистичка. Да подупру васељенску Цркву. Цркву праотаца, првих патријараха. Читаву развојну линију Православља. Ту, у том универсалистичком концепту и рефлексу, лежи пут српском народу. Његова Црква је српска, а Срби њоме подупиру свеопшту црквену зграду од постања. Још и више, у равни вјере и морала, њу подупире прости динарски горштак који гледа како ће из циркадијалних животних ритмова оскудне крашке вртаче извући хљеб за своју дјецу. Он је својом жртвом раван старозавјетним оцима.

Када се 2006. године дешавао црногорски референдум, ја сам припадао поборницима тековине и идеје јединства. И сада сам. То је питање сасвим ситно и подразумјевајуће је да као Србин гледам да је боље да се сабирамо, него да се дијелимо. Када се све, кривицом политичких номенклатура и разорног комунистичког наслијеђа, овако одиграло, остаје нам пут вјерско-црквеног и културног свезивања. Али, то није довољно чинити на формалном нивоу. Није се довољно задржати на чињеници да су наше епархије на Балкану саставни дио свете пећке матице цркве. Ваља подгријевати и уздржавати реално народно јединство. Биће нам боље када Бокељ погледа ка Гламочаку, иако му је Гламоч далеко и можда га никада није видио. То зато што је Гламоч и Гламочак саградио нешто што свијет није видио: крст Господњи висок преко четири метра. Највиши на земљи. Он је у доба ломљења српске културне традиције Босне и Херцеговине њиме осјенио читави српски етнички и културни простор. У томе часу, под његовим сјеном су се нашли сви.

Може то народно јединство да се постигне и широко заснованом акцијом Српске цркве у пољу културне историје њезиног народа. Политичке структуре пред собом налазе стотине препрека. А Црква Срба је ослона платформа вјери и култури своме народу. Она је невидљивим, али нераскидивим природним нитима везана за човјека. Народ који сагледа своју историју и своју материјалну културну творевину као сопствену (а то тек треба да постигне) моћи ће да изњедри квалитетне политичке формације.

Текст: Владимир Димитријевић (Стање ствари)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.