Поглед на историју очима поражених

Милан Јовановић Мајор пред својим Чачанима представио је прву књигу „Јеличка хроника“ у којој приповеда о трагичним поделама нашег народа у чачанском крају од 1941. до 1999. године  

„У чачанској Долини лудака, како зваше Љубићки кеј ови завидни прекоморавски мрсомуди, стасавала је чудна сорта. Држали су се један за другог ко чичкови, старији носали тек мало млађе до моравске плаже крај бедема, док је сунце непобедиво миловало гола дечја и леђа момачка, стазом поплочаном и усијаном да се табани навикну. Па се онда са бране скакало у ладну воду, вриштало и махнитало између две партије таблића. Јоцо звани Кајман нестајао је под водом као дух, плућа широких као кесон у коме су мајстори зидали ступове новог пешачког моста. Израњао је таман кад су сви мислили да треба звати попа…“

У Милану Јовановићу, рођеном Чачанину, који је надимак Мајор стекао у београдским новинским редакцијама, многи су још давно видели писца. А приче из његовог првог дела, новеле „Јеличка хроника“, чекале су дуго да их Јовановић преточи у записе. Публици су представљене и у Чачку у Гимназији, школи у којој је пре више од три деценије учио.
О књизи „Јеличка хроника“ говорио је професор Владимир Димитријевић, у оквиру „Заједнице дома и школе“, програма којим Гимназија већ дуже време има успешну културну мисију у Чачку. Уз речи да се ради о добром и озбиљном писцу, Димитријевић је истакао да је Миланова проза доказ да српска књижевност има будућност и да није све испричано, како се често данас говори.

Професор Владимир Димитријевић са аутором „Јеличке Хронике“

-Ова књига настала је из једног дубинског ћутања о страшним и тешким стварима које су се десиле и дешавају нашем народу и нашем крају… Ово је збирка фантазмагоричне прозе, која меша сневно са реалистичким. Аутор је успео да ухвати говорни ритам нашега краја, начин на који наш народ говори, начин на који сагледава стварност и на који се формуле које вековима трају појављују у реченици. Успео је са толико снаге да испише шта се дешавало овом народу – оценио је Димитијевић. Он је нагласио да је „Јеличка хроника“ родољубива на најдубљи начин, насупрот кафанском патриотизму.

Упркос свему једна светлост исијава из књиге, светлост поверења у речи и поверења у људскост, и онда када је са свих страна угрожена. Ова књига враћа веру у прозу коју смо имали са Црњанским, Андрићем и не тако давно са Пекићем – рекао је, поред осталог, Димитријевић који је књигу препоручио као професор књижевности и као читалац.

„Јеличка хроника“ говори о трагичним догађајима у српској историји, у временском периоду од 1941. до 1999, дугом у оквиру људског века, а кратког из перспективе сталних понављања српских, пре свега идеолошких подела и патњи, као њихових нужних последица. О томе сведоче многи ликови у књизи (сваки је прича у причи), који су, иако понеки промењених имена, препознатљиви, попут војводе Јанковића и Раденка Планића…

Писац Јовановић је рекао да је књига нека врста свођења рачуна са самим собом, и то кроз успомене „просејане кроз густо сито силних и давних сећања, као омаж драгим, а несрећним људима“. О разлозима зашто је требало толико времена да оне буду „чујне“ и са папира, Јовановић је за „Чачански глас“ рекао:

-Ова књига настајала је у мојој глави пет, шест година… Ту сам склапао више почетака. А онда сам почео да пишем и реченице су се склапале саме од себе, речи су потекле, као када се подигне брана и вода крене већ прокопаним каналом. Ова књига је и поглед на историју очима поражених, уз које смо поражени и сви ми. А нисам сигуран да ли ћемо се икада опоравити – објаснио је Јовановић.

Књига, по самом наслову, топонимима и препознатљивом говору чачанског краја, само је наизглед локална. Како је и писац образложио, нигде поделе нису биле тако изражене, као у чачанском крају, где су оба покрета, четнички и партизански, били јаки, али веома супростављени. Па је зато и рат, братоубилачки, био до истребљења (једна прича се зове „Дубока је рана, мора да је од брата“).

Једно поглавље, већ написано и уклопљено у збирку, негде се „изгубило“. То је један од разлога што Јовановић већ пише другу књигу, са радним насловом „Јелички курјак“. Писац најављује потпуно другачију књигу, која је фикција и нема ослонца у фактографији…

Своју прву књигу, збирку повезаних прича, Јовановић је посветио и професору Бошку Ћаловићу, једном од првих који је у њему препознао таленат доброг приповедача. И сам професор се, („гле, чуда!“), нашао у једној причи…

Извор: Чачански глас

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *