Подгорина поносна на подвиг монаха Јоакима

Пише: Прота Ненад Андрић

Благородна Подгорина чији је центар општина Осечина дала је кроз историју Срба више монаха и монахиња Српској православној цркви, посебно после Другог светског рата. Сјајни Богомољачки сабори су одржавани у порти Осечанске цркве, на којима су се

сабирали Подгорци, као и чланови Богомољачког покрета Православне народне хришћанске заједнице из целе Србије. Духовник овог Христоносног покрета био је Свети Владика Николај  родом из ваљевског села Лелића, који је више пута долазио у Осечину на богомољачка саборања, служио божанствене литургије и поучавао верни народ вери православној.

Многе душе задојене вером у Христа Господа и љубављу ка светом Православљу будући чланови Богомољачких братстава ступали су у монаштво и родили су духовне плодове достојне поштовања. Једна од таквих благочестивих личности јесте и Јаков Мијаиловић из села Лопатња код Осечине. Веру у Господа Исуса Христа понео је из свог топлог дома, посебно од мајке Спасеније и настанио се у једном од манастира Епархије охридске у Македонији чији је Епископ био др Николај Велимировић са седиштем у Охриду. Млади Јаков је упознао Владику Николаја у Осечини и препознао у њему истинског Божијег слугу и народног духовног  пастира, па је свим срцем је желео да га Владика Николај замонаши, што је Владика и учинио у Македонији, давши му име Јоаким. Живео је у манастирима Македоније до 1936. године када је са Владиком Николајем прешао у манастир Жичу, пошто је Владика Николај постављен од Светог архијерејског сабора Српске православне цркве по други пут за Епископа жичког.

У Жичи је био један од омиљених монаха по сведочењу архимандрита оца Јована Радосављевића из Лелића. После бомбардовања манастира Жиче 1941. године, отац Јоаким по благослову Владике Николаја прешао је у манастир Никоље. У  летопису који је објавио на сајту манастира Лепавине блажене успомене архимандрит отац Гаврило о оцу Јоакиму забележено је следеће: „Био је то монах средњих година, средњег раста, са плавом до рамена више жутом косом и не тако дугом густом исто тако жућкастом запуштеном брадом. Његове благе плаве очи и смеран лик одавали су његово дубинско смирење и неку рајску простоту у духовности. Био је увек озбиљан и ретко кад сте у могућности да му искрадете његов благ и пријатан осмех. Тамо у Никољу је као монах радио све манастирске послове и за све време имао је доста невоља.

Неколико година после Другог светског рата, из Овчара одлазе у хиландарско братство у Свету Гору, из манастира Свете Тројице игуман Пахомије Краљ родом из Босне, монах Дамаскин Главоњић, који у Хиландару као великосимонах добио име Јован, и монах отац Јоаким из Никоља. Тадашњи проигуман Хиландара био је Ваљевац Преподобни отац Никанор (Савић), а један од сабрата оцу Јоакиму био је и његов земљак отац Григорије (Марковић) из Остружња.

После неколико година проведених у Универзитету српске духовности манастиру Хиландару који је основао и саградио Свети Сава са својим оцем Светим Симеоном, братство хиландарско шаље оца Јоакима у Карејску испосницу да је, одржавајући правило, чува

и показује посетиоцима. Тамо у Кареји у Испосници Светог Саве је провео више година. Ко је у то време посећивао Хиландар и Карејску испосницу, може најбоље да зна лепоту монашког смирења и праву хришћанску љубав и проучава духовност тог уистину благообразног, некад плавог, а касније седог старца, из кога су се зрачиле најлепше људске и монашке особине. Осећате се срећним и радосним што сте видели таквог човека и духовника. Осећате да вас његова једноставност, простота и духовна топлина осваја.  Кареја је монашка варошица, својеврсна престоница Свете Горе. Сама реч ‘кареја’ у преводу значи ‘орах’, којих има много у околини ове монашке варошице или боље речено монашког градића. Налази се на самој средини полуострва, на североисточним обронцима Свете Горе зване Атон. Атон је такорећи монашка република, али притом сваки манастир има свој типик.

У Кареји се налази Протат, у коме се остварује врховна самоуправа и суд, а у граду се такође налази и управитељ. Протат образује ‘Свештена заједница’ (‘Кинотис’), а из Свештене заједнице изабрани Савет – ‘Епистасија’. Свештену општину сачињавају заступници манастира (Антипросопи), по један из сваког од двадесет светогорских манастира. Епистасија, која има функцију извршне власти, формира се сваке године од по једног представника из пет главних манастира. Најстарији од Епистаса је Протоепистас. Протоепистасима могу бити монаси само из пет главних манастира: Велике лавре, Ватопеда, Ивирона, Хиландара и Дионисијата, и они се смењују по реду.

 

У средишту Кареје недалеко од свештене општине и протатске цркве налази се испосница Светог Саве називана још испосница или типикарница. Једна од најугледнијих келија на Светој Гори, коју је подигао Свети Сава Српски 1199. године, одмах после подизања Хиландара, посвећена је Светом Сави Освећеном Јерусалимском. У испосници се Свети Сава Српски посветио строгом испосништву према прописима Карејског типика који је сам написао, а чији се оригинал, као најстарији документ чува и данас у хиландарској ризници. Постоји неколико преписа тог списа али је најстарији онај урезан на мермерној плочи изнад улазних врата на зиду цркве карејске испоснице.
У испосници Светог Саве следећи пример највећег српског светитеља живе монаси који су опитни у монашком животу у манастиру Хиландару. Они  се баве  молитвом за цео свет и да за дан и ноћ прочитају цео Псалтир (књигу псалама Давидових из Старог завета), а у току седмице целокупно Четворојеванђеље.
На иконостасу цркве испоснице налази се чудотворна икона Богородице Млекопитатељнице коју је по предању донео Свети Сава из манастира Светог Саве Освећеног. Она се налази са десне стране царских двери на месту које је предвиђено за икону Господа Исуса Христа што је јединствен случај у целом православљу. Уз Млекопитатељницу Свети Сава је из манастира Светог Саве Освећеног, из Свете Земље донео и жезло Патерицу као и чудотворну икону Пресвете Богородице Тројеручицу која се чува у самом Хиландару као.

По казивању архимандрита Јована Радосављевића, једном приликом хтео је да у Кареји обрадује гувернера. Гувернер је цивилни управитељ Свете Горе именован од Министра спољних послова Грчке. Отац Јоаким набрао је у баштици крај Испоснице у лепе парадајзе и паприке и однео му. Није знао како да му преда, јер није знао грчки, зато је учинио нешто изненађујуће. Ставио је  корпу са поклоном пред гувернера, погледао у њега са благим, детињим осмехом, показујући руком на корпу и на њега да схвати да му дарује поврће. Гувернер га је међутим, гледао чудећи се шта хоће са тим. Тада је отац Јоаким раширио обе руке и са истим осмехом благости, братски га загрлио и пољубио, а затим му је пружио корпу указујући да је то за њега. Такав гест оца Јоакима потресао је гувернера до суза, па је и он загрлио њега и пољубио заблагодаривши му на поклону. Доцније је гувернер често причао да га нико није тако дирнуо и потресао својом пажњом и љубављу као смерни и скпомно одевени српски монах. Зато се после често интересовао и питивао за оца Јоакима. Једног летњег дана 1983. године Господње када су неки поклоници дошли да посете Карејску испосницу, нашли су овог блаженог старца, некад сабрата никољског и жичког, да се крај испоснице, при прелазу преко малог јаза у своју баштицу, упокојио и уснуо вечним сном.

Побожни мештанин села Лелића Видоје Радосављевић, синовац архимандрита Јована Радосављевића у пролеће 2019. године у телевизијској емисији о Владици Јовану Велимировићу на Тв Храм, у разговору са главним и одговорним уредником прве телевизије СПЦ  протојерејем-ставрофором Стојадином Павловић испричао  о сусрету у Кареји у Испосници Светога Саве са оцем Јоакимом, шесдесетих година деветнаестог века:

“Када сам отишао у Свету Гору, одвео ме стриц био сам тамо четрнаест дана. Четири дана смо били у манастиру Хиландару, потом смо ишли у обилазак, а то је огромно, велико пространство, једва смо ми за тих четрнаест дана успели девет манастира да обиђемо. И онда сам доживео један случај. Када сам дошао тамо у Испосницу Светога Саве, ја сам се тако био уплашио и почео да дрхтим. Старац Јоаким, један одавде од Осечине наш земљак, гледа у мене. А иначе стриц ме одвео у Свету Гору и пошто сам ја имао велику, дугу косу казао је њима да ћу ја да будем будући монах. Старац Јоаким ми каже: „Што се плашиш“ и  загрли ме. Рекох му:  “Вероватно нисам био достојан да дођем у Свету Гору“. Чим је он ставио руку око мене, преда мном се показала Пресвета Богородица једно педесет метара у природи. Ја сам се тргнуо и погледао на икону (Млекопитатељницу), на икони је није било. Од тада ја Видоје постао дубоко верујући човек.

У родни Лопатањ,  фамилији Мијаиловића 1983. године стигло је писмо које се и данас у благочестивом дому синовца и унука оца Јоакима марљиво чува. У писму је ондашње братство манастира Хиландара обавестило родбину оца Јоакима да се отац Јоаким упокојио при послушању у Испосници Светог Саве, напомињући његовој родбини да отац Јоаким никада није боловао иако је дочекао дубоку старост и да сада имају великог молитвеника пред Господом. Очев синовац Стеван, надалеко чувени грађевински мајстор са својим сином Видојем, познатим хармоникашем, подигао је споменик „крајпуташ“ у знак сећања на свог стрица и великог духовника, чији монашки подвиг краси Српску православну цркву и Свету Гору са којим се Подгорина поноси.