Pijane Dankinje i ja na letu za Kopenhagen

Mihajlo Ješić doajen srpskog novinarstva, dugogodišnji novinar, urednik, direktor marketinga  „Večernjih novosti“ i to u vreme kad je ovaj list beležio dnevni tiraž i do milion primeraka. Ješa, kako su ga svi zvali bio je alfa i omega za sve akcije koje su „Novosti“ vodile, nema kutka planete gde nije stigao, družio se sa mnogim poznatim ličnostima, sa Zdravkom Čolićem posebno. Njegova novinarska beležnica puna je uspomena, lepih priča i anegdota sa putovanja, iz redakcije, o ljudima koje je sretao. Portal „Tamo daleko“ sa zadovostvom će sa svojim čitaocima podeliti deo tih Ješinih dogodovština.

PRIČE IZ JEŠINE NOVINARSKE BELEŽNICE 

Piše: Mihajlo Ješić  

Prvi put sam bio u Kopenhagenu 1988. godine, kao gost Mihajla Ćurčića, predstavnika Turističkog saveza Jugoslavije. On je pre toga bio poznati turistički novinar, pa glavni urednik radija  202 , i sa tog mesta je otišao u Dansku da dovodi u zemlju skandinavske turiste. Ja sam bio u „Novostima“ šef marketinga i dobro smo saradjivali. Čim je stupio u Hamletovu zemlju pozvao me u goste.

Prihvatio sam poziv, a instrukcije su bile sledeće. U Dubrovniku ću sesti u Aviogeneksov avion za glavni grad Danske, jer je Ćure, kako smo ga zvali, iz tog grada imao redovne grupe nordijskih turista. Otišao sam do prelepog Dubrovnika, prošetao Stradunom i zatim na Ćilipe. Popio sam piće na aerodromu i ukrcao se u letilicu. Nisam ni slutio da će mi to biti najopasnija žurka na kojoj sam u životu bio. Sedeo sam u zadnjem delu aviona, a oko mene su bile uglavnom mlade Dankinje koje su se vraćale sa letovanja.

Bile su još na aerodromu pijane, a u avionu su nastavile. Povadile su flaše viskija iz dubrovačkog fri šopa i zabava je počela. Vriska, pesma, igranje…opasno su pretile bezbednosti letilice, uzalud su stjuardese molile, kapetan aviona upozoravao preko razglasa…. Opštoj atmosferi nisam odoleo ni ja, izvadio sam flasu rakije i ponudio ih. Mili čitaoci, kada je uzička prepečenica počela da ih žari u stomaku, poludele su.

Jedva smo nekako stigli u Kopenhagen, a ja sam. izašao ispovraćan, jedna plavusa mi je to stručno uradila pred samo sletanje.

Ćure me čekao na aerodromu, odvezao do hotela i narednih nekoliko dana bio sjajan domaćin. Obišli smo Tivoli, Hamletov dvorac Kronborg kod Helsingora. Jednog dana je u dvorištu svoje kuće u elitnom delu grada napravio piknik-ručak za vidjenije ljude iz naših krajeva i mene. Malo sam prošetao krajem i video jednu zanimljivost. On je bio u ulici koja se zvala Srpska, u susedstvu su bile ulice svih naših republika, osim hrvatske. Pitao sam ga zašto, ali on nije znao odgovor.

Posle nekoliko dana poveo me je na izlet u Švedsku, koja je bila blizu, oko sat vožnje kolima. Kanal koji je delio Dansku od Švedske bio je kratak, brod koji je išao svaki čas prelazio je razdaljinu za 20 minuta. Tada sam video „najpijaniji brod“ na svetu. U Švedskoj je tih godina na snazi bila prohibicija, cene alkohola su bile enormno visoke, a u Danskoj normalne. Onda su mladi Švedi dolazili trajektom u Dansku da se napiju „k’o stoka“ i odmah se vrate kući. Držali su u danskom pristaništu u obe ruke po flašu pića i naizmenično pili, a iz džepova su virile još dve za na brodu.

Kada bi se vratili u Švedsku, mornari su ih bukvalno lopatama izbacivali na obalu. Mislim da smo Ćure i ja bili jedini, osim osoblja, trezni na brodu. U Švedskoj me pozvao na piće, ali sam uzeo – sendvič, to je bilo skoro džabe.

Još jednom sam dolazio, posle nekoliko godina, u Dansku. Ćurčić se početkom devedesetih i rata u Jugoslaviji nije vratio u zemlju, otvorio je privatnu  turističku agenciju i danas je njegov „Qualiti turs“ jedan od najprepoznatljivijih u ovoj oblasti. Radi, uglavnom, sa rekama, počeo je sa Volgom, Nevom, Kolinom, Dnjeprom, pa je sada akcenat stavio na Dunav. Ima stalnu rutu “ 5 B“ – Beč, Bratislava, Budimpešta, Beograd i neko malo mesto u Rumuniji, isto na B (zaboravio sam). Kupio je flotu starih carskih brodova u Rumuniji i Rusiji, renovirao ih i vozika Dunavom bogatu skandinavsku i američku klijentelu.

Sa suprugom Vesnom redovno dolazi u Srbiju, u njegov Kragujevac, održava kontakte sa kolegama iz bivše profesije, redovno prati svoju “ 202″.

Voleo bih da ga vidim, da odemo u “ Orašac“, u Bulevaru, na jagnjetinu.

Naslovna fotografija: Mihajlo Ćurčić sa jedne od proslave