Orden majci nad majkama: Othranila 25 siročića!

Dušan Marić, potpredsednik opštine Velika Plana, predložio je predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, da povodom Dana državnosti Srbije, na Sretenje 15. februara ove godine odlikuje Centar za porodični smeštaj i usvojenje dece Miloševac, Katarinu Dešić (91), penzionisanu hraniteljku iz Miloševca kraj Velike Plane, i Branku Filipović.

Ovaj bivši poslanik u parlamentu Srbije i poznati novinar juče je iz Kabineta predsednika Srbije obavešten, a portal “Tamo daleko” ekskluzivno prenosi,  da su sva tri njegova predloga za visoka državna odlikovanja prihvaćena.

-Ne samo što su prihvaćena, nego će da budu dodeljena veća odličja nego što sam predložio. Ali, neka to bude malo iznenađenje za Sretenje – kratko nam je rekao Marić.
Priča o Katarini Dešić, ženi velikog srca, dobrotvorki kakva se retko rađa, koja je svu svoju ljubav poklonila deci i u potpunosti se posvetila njihovim životima i odrastanju.

U obrazloženju predlogu da dodelu odlikovanja Katarini Dešić , Marić je napisao da je ova žena „ najveći deo života posvetila činjenju dobrih dela i pružanju pomoći drugim ljudima, pre svih najosetljivijoj društvenoj grupi, napuštenoj deci iz svih krajeva Republike Srbije i bivše SFRJ”. Prenosimo u celosti Marićevo obrazloženje:
“Zbog posledica torture kroz koju je kao maloletna devojka prošla u nacističkom logoru, nije mogla da rađa, pa je svu ljubav svoje beskrajno dobre duše poklonila napuštenim siročićima.
Kao hraniteljica pri Centru za porodični smeštaj dece u Miloševcu, zajedno sa svojom porodicom, othranila je i na životni put izvela osamnaestoro dece koja su ostala bez roditelja ili su ih oni napustili, a za još sedmoro mališana dom Katarine Dešić bio je privremeno utočište, do pronalaženja druge hraniteljske porodice.
I sada, u desetoj deceniji života, ona i njena porodica vode brigu o dva maloletna dečaka iz Kruševca, učenika šestog i trećeg razreda osnovne škole.
U vreme kad se zbog modernih životnih trendova žene sve ređe odlučuju da rađaju više od jednog ili dvoje dece, pomalo nestvarno zvuči da je jedna žena celi život posvetila odgajanju tuđe dece.
Katarina Dešić rođena je 5. februara 1927. godine u Dubovcu kod Okučana (današnja Republika Hrvatska), od oca Petra i majke Jelene, koji su se bavili poljoprivredom, na svom imanju. Njeni roditelji su imali još troje dece: sina Milana i kćerke Milku i Milevu.
Pohađala je osnovnu školu u rodnom selu, koju je napustila nakon što je nacistička Nemačka okupirala Kraljevinu Jugoslaviju i proglasila ustašku tvorevinu Nezavisnu državu Hrvatsku.
Katarina je imala 15 godina kada su, u avgustu 1942. godine, u bolnici u Novoj Gradiški, gde je nekoliko dana ranije prebačen na lečenje, ustaše ubile njenog brata Milana. Mladić je imao 17 godina. Porodica nikad nije saznala gde su sahranjeni njegovi posmrtni ostaci.
Nekoliko dana kasnije, Hrvati, dojučerašnje komšije, obučeni u ustaške uniforme, su uhapsili svo srpsko stanovništvo Dubovca i odveli ga u koncetracioni logor u Staroj Gradiški.
Posle dve nedelje u tom logoru, ustaše su razdvojile Dešiće. Otac Petar odveden je u nacistički logor Aušvic, majka Jelena u ustaški logor Jasenovac, gde će ubrzo biti zaklana, a tri sestre su prebačene u ustaški logor u Sisku.
Dobri ljudi među Hrvatima, užasnuti pokoljima srpske dece u Jasenovcu i drugim logorima, dolazili su u fabrike smrti, usvajali siročad i vodili u svoje porodice. Milevu, koja je imala trinaest godina i dve godine mlađu Milku odveli su u Zagreb.
Katarina nije bila te sreće. Nju su prvo prebacili u logor u Mariboru, a posle nekoliko sedmica odveli u nemački logor Biterfeld.
Milka i Mileva su pobegle iz Zagreba i peške došle u Dubovac, gde su se do kraja rata krile kod tetke. Kada je završen Drugi svetski rat, kući su se vratili i otac Petar i Katarina. Petar peške, a Katarina vozom.
U jesen 1950. godine Katarina je došla u posetu rodbini u Smederevu, gde je upoznala Mateju Rajkovića iz Miloševca i posle dva meseca sa njim sklopila brak. Kako Katarina nije mogla da rađa, odlučili da svu svoju ljubav posvete podizanju Matejinog sina iz prvog braka Ratomira i – napuštene dece.
Sledeće godine Katarina i njen muž su u svoj dom primili dvoje dece, dvogodišnju Jelenu Uzelac, izbeglicu iz Hrvatske i jednogodišnjeg Vukadina Krstića iz Aleksinca, čija je majka umrla, a otac nije imao sredstava da izdržava troje dece. Od tada, kroz skromni dom u Miloševcu, uz bezgraničnu ljubav Katarine, Mateje i njegovih potomaka, prošlo je dvadeset i petoro dece.
O Anđelku Jovanoviću iz Sopota i njegovoj sestri Anđelki, Katarina je počela da brine kada je on imao 20 meseci, a ona tri godine. Doneli su ih u Miloševac nakon što im je otac umro, a majka se teško razbolela. Oboje dece bilo je teško bolesno, imala su stalne upale pluća. Pet godina ih je Katarina lečila, izlečila i na put punoletstva izvela. Brat i sestra sada žive u Ralji. On ima troje, ona dvoje dece. I, kao i većina druge dece, kad im to mogućnosti dozvoljavaju, posećuju Miloševac i Katarinu.
Danka iz Loznice i Lendita iz Prištine su u Miloševac došle bez prezimena, a danas imaju i prezime i svoje porodice. Nenad Stanković sada živi na selu, u okolini Požarevca. Oženio se, skućio. Sanja iz Sarajeva bila je dete razvedenih roditelja. Posle četiri godine života u Miloševcu majka je odvela kući. Sada je srećno udata, ima petoro dece. Melinda Ostojić iz Sarajeva udala se u Novi Sad. Tomo iz Resnika je umro.
Nenad Maksimović iz Loznice je u dom Rajkovića stigao posle očeve smrti. Majka se preudala, a svoje dete ostavila na ulici. Nenad sad živi u Miloševcu, nedaleko od svoje druge majke. Oženjen je, ima kćerku i unuče. Goran Lazić iz Beograda je odrastao uz Katarininu majčinsku ruku, završio zanat, zaposlio se i – tragično stradao.
Jan Kovar iz okoline Beograda, koji je umro mlad zbog urođene srčane mane, pa još jedan Vukadin, kojem se ne zna poreklo jer je pronađen u parku, Sandra Darmanović….i tako do dvadeset i pet.
Dvadeset i pet nesrećnih porodičnih priča i tužnih detinjih sudbina, od kojih je većina zahvaljujući Katarini Dešić i plemenitim ljudima iz Centra u Miloševcu imala srećan nastavak.
U svojoj 91. godini Katarina Dešić bez pomoći papira ne može da se seti imena svih mališana kojima je zamenila majku. Ali ih je sve volela kao da su njeni. Kao i prava majka, prebrinula je svaki njihov plač, odbolovala svaku njihovu boljku, sa njima prebrodila prve tinejdžerske ljubavi, petice i jedinice u školskom dnevniku.
Koliko je znala i mogla, trudila se da im pruži što više porodične topline, onakve kakvu je u svet ponela iz svog roditeljskog doma. I da nikad ne osete pustoš koju je ona u detinjoj duši osetila kada su ustaše razorile njeno porodično gnezdo u Dubovcu.
Plemenitu misiju Katarine Dešić i njenih ukućana, nisu prekinule ni prerane smrti njenog muža Mateje (1982. godine) i njegovog sina Ratomira (1994. godine). O mališanima iz Kruševca Katarina brigu vodi zajedno sa unukom svog pokojnog muža Draganom, njegovom suprugom Zoricom i troje njihove dece.
Koliko je Katarina Dešić skromna žena i koliko je bila preokupirana obavezama oko podizanja tuđe dece, govore i činjenice da još uvek koristi ličnu kartu koju je dobila 1947. godine, da nema državljanstvo Republike Srbije i da ne dobija penziju.
Zahtev za prijem u državljanstvo Republike Srbije i novu ličnu kartu predala je pre mesec dana, a uslov za penziju nije stekla zato što se tek od pre deceniju i po negovateljicama iz Miloševca priznaje radni staž.
U njenom personalnom dosijeu u Centru za porodični smeštaj dece piše da je posao negovateljice obavljala sa najvećim stepenom pažnje, uz puno uvažavanje svih preporuka stručnog osoblja te ustanove.
Ljubav ove žene, koja igrom zlosrećne sudbine nije osetila blagodet materinstva, prema tuđoj deci i rezultati koje je postigla u njihovom odgoju i vaspitanju, zaslužuju divljenje, poštovanje i priznanje i zbog toga predlažem da joj se dodeli odlikovanje.
U vreme kada natalitet u Srbiji opada, kada bračni parovi u proseku rađaju manje od dva deteta, kada je broj umrlih veći od broja rođene dece, dodeljivanje odlikovanja ženi koja je celi život posvetila odgajanju i vaspitanju tuđe dece, bila bi lepa poruka, u funkciji afirmacije plemenitosti među ljudima, hraniteljstva i majčinstva”, naveo je Dušan Marić u obrazloženju predloga da se Katarini Dešić, dodeli najviše državno priznanje.