Odlazak legendarne kuvarice iz Sopoćana

Budimirka Buda Mladenović je u motel nadomak manastira Sopoćani ušla 1954 i tamo radila bukvalno do poslednjeg dana. U njenim specijalitetima su uživali Broz i komunističke vođe, razni državnici i ambasadori. Legendarna kuvarica preminula je u sredu veče u 91. godini života i sahranjena je u rodnim Doljanima.

Njena životna priča taman je za jedan roman iako nije išla dalje od svoje kuće u selu nadomak manastira Sopaćani pa do hotela koji se nalazi u neposrednoj blizini svetkovine. A mogla je daleko da ode.

Nudili su joj posao kuvarice čak i u sedištu UN u Njujorku, ugovor je bio spreman, ali je odbila. U njenim specijalitetima je uživao Tito, zanat je učila od Eržebet, kuvarice Moše Pijade, spremala je za visoke zvanice i ambasadore koji su dolazili u njen zavičaj i nije pristajala da postane lična kuvarica nekome od njih… Radila je maltene do poslednjeg dana.

Do početka ove sedmice bila je na nogama, kuvala je… Spavala je u hotelu “Sopoćani” u kojem je imala svoju sobu da ne bi je vozili u selo. Bila je veoma vezana za to mesto i svoj posao. Svakog jutra je dočekivala konobare… U ponedeljak ih nije dočekala. Obili su vrata sobe. Ležala je na podu pored kreveta. Odveli su je u rodnu kuću. Tu je sklopila oči zauvek. Oči koje su se nagledale i patnje i radosti.

“Nisam želela da radim ovaj posao, bili smo sirotinja, čuvala sam ovce, a majka me naterala da dođem u motel. Govorila mi je da je to jedini način da zaradim neki dinar i kupim nešto odeće kako bih se udala. Pristala sam, a tih prvih meseci sam stalno plakala, veliki je to šok bio za mene, nisu kafana i motel bili za prostu seljančicu”, prisetila se Buda pre neku godinu za RTV Novi Pazar te davne 1954, kada je prvi put zakoracila u kuhinju u kojoj će provesti svoj životni vek.

Tokom godina motel su pohodili ambasadori, razni državnici, direktori, čelnici Komunistićke partije poput Rankovića i Kardelja, ali i sam Josip Broz Tito. – Kad je odlazio, Tito mi je prišao i pozdravio se. Bio je veoma prijatan, zadovoljan uslugom, čak sam se i slikala s njim. Bio je to za mene veliki događaj koji ću pamtiti dok sam živa – govorila je Buda.

Osim Tita, njenom kuhinjom oduševljeni su bili svi, a brojni ambasadori su po isteku mandata želeli da je vode u svoju domovinu kako bi im bila licčni kuvar, ali se njoj nije išlo iz Sopoćana. Ali je nisu zaboravili. Godinama su joj stizala pisma, razglednice i pokloni iz Australije, Japana, Nemačke, Kanade, Meksika, Amerike… Da je angažuju želeli su i vlasnici najboljih hotela Jugoslavije, a odbila je i posao u centrali UN u Njujorku.

“I njih sam odbila. Sada se kajem, ali sam tada bila preplašena mišlju da budem u tom velegradu. Nisam znala jezik, bila sam sramežljiva, a svet je okrutan i opasan po naivnu balavicu sa sela.”

I tako s godinama motel joj je postao jedina kuća. Radila je po dve smene, spavala po nekoliko sati, na bolovanje nikad nije išla, a godišnji odmor koristila je samo četiri puta.

“Zavolela sam ovaj posao, radila sam s puno ljubavi, ali nisam imala vremena ni za šta drugo, nisam mislila na sebe, nisam se udala, nemam porodicu… Žao mi je zbog propuštenih prilika, mnoga jela sam zalila suzama razmišljajući kako mi je život prošao.”

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.