Одбрана палих бораца из Велике Плане

Предлогу Општинског већа да три улице добију називе по именима погинулих бораца потписник ових редова отворено се противи јер је то дискриминација осталих погинулих у последњем рату

Пише: Душан Марић

На самој седници Скупштине општине Велика Плана која је одржана 28. јула 2023. године, добио сам иницијативу коју је потписало 26 одборника којом се захтева да Скупштина општине расправља о предлогу Општинског већа о промени назива појединих улица. Укупно се предлаже промена назива девет улица на територији општине.

Између осталог, Општинско веће предлаже да три улице добију назив по именима погинулих бораца. То су Зоран Ранђеловић, Игор Павловић и Миладин Доганџић. Све дивни момци, понос Велике Плане и Србије.

Убеђивање одборника да потпишу ту иницијативу само су наставак притиска који се на мене по овом питању врши скоро три године. Део тог притиска су константно обмањивање породица погинулих како је Душан Марић кривац зато што њихови синови немају своје улице.

Као легалиста и председник Скупштине општине, уколико Општинско веће не повуче свој предлог да се само тројици палих бораца дају улице, поступићу по Пословнику Скупштине општине, заказати седницу Скупштине општине и на њој  – гласати против тог предлога.

Бројни су разлози због чега не могу подржати предлог Општинског већа. Основни је тај што се тим предлогом врши дискриминација осталих погинулих бораца.

Ни једна политичка сила, ни једна манипулација, не могу потрти чињеницу да сам управо ја учинио више него било ко у Великој Плани да се сачува успомена на погинуле борце из Велике Плане, па и на ову тројицу.

У протекле две и по деценије објавио сам више десетина новинских текстова о њима. У бројним новинама и на бројним порталима. Од великоплањанских, крагујевачких и београдских, преко сарајевских и бањалучких, до руских.

Друго, уз велику подршку тадашњег председника општине Дејана Шулкића, пре 10 година сам о погинулим борцима из Велике Плане објавио и књигу „Рано истргнути божури“ у којој сам о сваком погинулом борцу написао и његов животни пут, и његов ратни пут, и начин страдања и судбину његове породице. У књизи су објављене и фотографије погинулих бораца.

Уз то, причу о судбини Игора Павловића и Зорана Ранђеловића сам објавио и у књизи „Роду на памћење“.

У Републици Српској је законом извршена категоризација бораца, којом су они  разврстани у седам категорија. Решењем број 02/3-569-226-589/04 од 25. новембра 2004. године проглашен сам за борца прве категорије. У решењу Министарства одбране Републике Српске пише да сам 42 месеца и један дан провео у непосредним ратним дејствима. Тамо где се сваки дан гинуло.

И кад ме неко оптужи да имам нешто против погинулих бораца, то не може бити ништа друго до зла намера. Још један у низу серијских покушаја моје политичке дискредитације и елиминације.

Посебно је лицемерно да мене који сам у рату учествовао четири године, највише у општини Велика Плана, за непоштовање погинулих (са)бораца оптужују искључиво појединци који су рат гледали само на телевизији.

Општинско веће предлаже да се улице доделе тројици погинулих бораца а ми у нашој општини имамо најмање још 27, по евиденцији борачке организације још чак 37,  војника и полицајаца, који су погинули у одбрамбено-отаџбинским ратовима.

Ту мислим на све пале борце који су живели у Великој Плани и на пале борце чије породице су у току рата избегле у Велику Плану и у њој свиле ново породично гнездо. Међу којима нисам спреман да правим разлику ни по националности, ни по месту рођења, живљења или погибије. Па ни по питању доделе имена улицама. Тим пре што пали ратници са КиМ  улице са својим именом сигурно неће добити у Клини, Пећи или Призрену.

По евиденцији борачке организације, имамо још десет палих бораца чије су породице у време рата, или после њега, краће време живеле у великоплањанској општини али су се у међувремену одселиле.

Сад, кад су се уверили да нећу да учествујем у дискриминацији палих бораца, представници извршне општинске власти кажу: није проблем да и остали борци добију улице. Па ако није проблем,  ако подједнако вреднују њихову жртву и бол њихових породица, зашто предлогом Општинског већа или одборничком иницијативом нису обухваћени и остали пали борци, већ само њих тројица? Имали су довољно времена. Наиме, иницијатива да ова тројица добију по улицу је стара три, односно четири године.

Не стоји ни накнадно образложење да је Општинско веће предложило само три борца зато што за друге борце нису стигли предлози. Ево доказа: Савет МЗ Старо Село је још пре четири године донео одлуку да се у том селу двема улицама дају имена палих бораца из тог села Весе Новаковића и Светомира Видића. Зашто они нису нису обухваћени предлогом Општинског већа?

Општинско руководство није ту да поступа само по иницијативама грађана, већ по начелима праведности и општег добра друштвене заједнице. И кад поступа по некој иницијативи грађана мора да води рачуна да ли је та иницијатива друштвено оправдана и праведна. И бити врло пажљив да се њеним спровођењем не чини дискриминација и не наноси штета другим грађанима. Посебно кад су у питању мртви људи, ратници који су страдали борећи се за ову државу и српски народ.

Овдје је управо то случај.

Три године се у јавност пласира прича како за називање улица по именима ове тројице палих бораца тобоже постоје иницијативе са потписима више стотина људи.

Међутим, у материјалу који ми је достављен уз предлог Општинског већа ствари са предлозима стоје овако. Предлог да се улици Чукара да име по погинулом полицајцу Зорану Ранђеловићу потписао је само један човек. Испод иницијативе не пише ништа осим имена и презимена. Ни имена града, ни адресе, ни једног другог податка, тако да с правом може да се постави питање да ли тај човек уопште постоји.

Иницијативе да се једна улица назове по палим борцима Миладину Доганџићу и Игору Павловићу такође је потписало само по једно лице.  Једно је из Малог Мокрог Луга, такође без адресе, друго је из Ниша?!

Питања се сама намећу а ја ћу овде поставити само једно: да ли ово значи да ће Општинско веће Велике Плане прихватити сваки појединачни предлог било ког грађанина Србије, чак ако није навео ни место живљења и адресу, да се по његовој жељи дају називи улица у овој општини?  Наравно да неће. Доказ је случај са одлуком Савета МЗ Старо Село.  Али се онда намеће друго питање по чему су ова тројица грађана, од којих је један из Ниша, други из Малог Мокрог Луга а трећем знамо само име и презиме, не знамо ни ко је, ни одакле је, ексклузивнији и утицајнији од осталих грађана, чак и од једног савета месне заједнице, изабраног органа локалне самоуправе?

Наравно, основно питање свих питања у овом предмету јесте по ком критеријуму је Општинско веће изабрало баш ову тројицу бораца? Увидом у њихов ратни пут види се да нити су на ратишту провели више времена него други, нити су борбе у којима су учествовали биле веће и значајније од ових других палих бораца.

По мом схватању, онај ко је одборнике убедио да потпишу иницијативу,  учинио им је лошу услугу. Довео их је у непријатну ситуацију. Ево због чега.

Постављам питање одборницима Борјанки Радоњић и Зорану Дончићу из Старог Села. Како ћете својим комшијама и бирачима из Старог Села објаснити да сте потписали иницијативу упућену мени као председнику Скупштине општине да се улице назову по именима бораца из Велике Плане а да нисте поднели иницијативу да улице добију двојица палих ратника из Старог Села – Веса Новаковић и Светомир Видић, иако је још пре четири године Савет МЗ Старо Село донео одлуку да две улице понесе њихова имена?

Храбри ратник Веса Новаковић погинуо је као припадник 63. падобранске бригаде из Ниша. Весин ратни пут почео је у Словенији. Приликом једног скока из авиона његов падобран се није отворио али је Новаковић неким чудом преживео. Већ после неколико месеци, кад се опоравио од повреда ногу, руку и ребара, вратио се у своју јединицу и учествовао у ризичном акцијама нишких специјалаца на аеродромима Плесо код Загреба, Удбина код Коренице и Жељава код Бихаћа.  Погинуо је 8. априла 1992. године на аеродрому Земуник код Задра.

Како било ко може издвојити неког из строја плањанских ратника палих за слободу српског рода и ставити га испред Весе Новаковића?

Млади војник Светомир Видић из Старог Села погинуо је 26. септембра 1991. године у ратној луци Лора, Сплит.

Постављам питање одборницима из градског подручја Велике Плане који су потписали иницијативу „за спровођење одлуке Општинског већа о именовању улица“ Срећку Раденовићу, Мирјани Барјактаревић, Тањи Маринковић, Александри Арсић, Душану Јанићијевићу, Светомиру Тирнанићу, Милораду Јефтићу, Јулијани Милић Павловић, Војкану Стевићу, Сузани Марјановић и Александри Тодоровић, као и члановима Општинског већа Радоју Јоцићу, Драгану Максимовићу и Драгомиру Стојковићу, како ће својим бирачима, а посебно како ће породицама осталих погинулих бораца из Велике Плане, породицама Небојше Павловића, Милана Зеца, Бранка Ђуричића, Небојше Ђуричића, Момира Пешића, Сретена Лалића, Ратка Дабовића, Слободана Милојевића, Зорана Ранитовића, Дејана Трифуновића и Ђорђија Мићовића објаснити да су потписали да улице добију само тројица бораца а не и њихови синови, браћа, очеви…?

Небојша Павловић из Радовања, односно Велике Плане. Добровољац на вуковарском ратишту до ослобођења Вуковара, а затим добровољац у Војсци Републике Српске на Дринском ратишту, у околини Сребренице. Погинуо 24. септембра 1992. године у нападу муслимана из Сребренице на село Подравање, у којем је масакрирано 60 српских војника  и цивила. Небојша је имао 21 годину. Његови родитељи нису дочекали да сахране посмртне остатке свог сина. Нису ни могли, јер његови посмртни остаци још увек нису пронађени. По доступним информацијама, Небојша је рањен и заједно са још неколико мученика убачен у зграду која је потом запаљена.

Младић тек стасао за живот, два пута одлази као добровољац да брани српски народ и гине на ратишту.

Жао ми је што морам, али морам, ово је фронт са којег частан човек и учесник рата не сме да одступи,  да питам чланове Општинског већа који су Скупштини општине упутили спорни предлог, као и одборнике који су потписали спорну иницијативу, од којих за већину знам да су часни људи и патриоте:

По чему је погинули полицајац, професионалац који је погинуо радећи свој посао, посао који је сам одабрао, примао плату, и за то имао бенефицирани радни стаж, са којим би, да је бог дао,  у педесетој години отишао у пензију, вреднији од његовог вршњака, сиромаха који је на ратиште отишао добровољно, без икакве новчане накнаде?

По чему је било који други борац из Велике Плане заслужнији и вреднији од јуначине Небојше Павловића? Што не предложише да једна улица понесе његово име? Ако не у Великој Плани, а оно бар у Радовању, има тамо довољно неименованих сокака.

По чему су тројица палих бораца које сте изабрали заслужнији и вреднији од Слободана Милојевића, оца двоје деце, који је 47 пута добровољно дао крв а онда отишао на вуковарско ратиште, да тамо, у октобру 1991. године да и свој живот?  И чија супруга и данас, после свих разочарења, са чудесном мирноћом и поносом, као античка хероина, говори: мој муж није узалуд погинуо. Требамо ли ми да је убедимо да јесте?

Или од Марка Урошевића или од Ратка Дабовића, истакнутог друштвено-политичког радника Велике Плане, који је као добровољац, у саставу једне специјалне јединице, отишао на вуковарско ратиште и тамо погинуо?

Или од Зорана Ранитовића, такође добровољца, који је 23. априла 1992. године у Ливањском пољу искрварио од ране коју му је нанео гелер гранате испаљене из противавионског топа? Док је умирао сигурно није могао ни да помисли да ће родна Велика Плана његову жртву за отаџбину ценити мање него жртву других бораца.

Или од Кароља Ченгерија, Мађара из Велике Плане, добровољаца којег је смрт стигла на источно-славонском ратишту?

Или од Миомира Ракића, страдалог на вуковарском ратишту, који је погинуо када је у сред гранатирања истрчао из сигурног заклона да помогне четворици рањених сабораца?

Питам да ли Невена Бојковић сматра да је логично да као одборник из Великог Орашја потписује поменуту иницијативу а да притом није Скупштини општине упутила предлог да улицу добију њене  комшије Срећко Антонијевић и Живан Павковић? Први је погинуо у јесен 1991. на Банији, а други на вуковарском ратишту. Иза Павковића је остало троје малолетне деце.

Одборници Владан Матић, Бојан Микић, Влада Богдановић и Дејан Писаревић из Милошевца су такође потписали поменуту иницијативу а не траже да улице добију њихове комшије из Милошевца, такође пали борци, Слободан Јелић, Зоран Маринковић и Радомир Николић. Сва тројица су били једини синови. Вити борови својих родитеља. Сва тројица неожењени. Како ће то објаснити грађанима Милошевца, посебно борцима из Милошевца?

Зоран и Радомир су погинули на вуковарском ратишту а Слободан у Сарајеву.

Младић од 20 година, био је на одслужењу војног рока у главном граду БиХ. Погинуо је 2. маја 1992. године док је хитао да помогне војницима опкољеним у Дому ЈНА. Борбено оклопно возило које је Слободан возио муслимани су прво погодили и зауставили гранатом из зоље а онда посаду докрајчили тромблонским минама и мецима. Крај Слободана су погинула још два млада војника.

Милена Ивановић из Трновча се придружила иницијативи да улицу добију тројица бораца из Велике Плане али не предлаже да улицу добије пали борац из њеног села Синиша Станојловић, који је страдао 1991. на ратишту у Хрватској.

Верујем да су у незгодну моралну позицију доведене и породице Ранђеловић, Павловић и Доганџић, породице часних и угледних домаћина, и да се ни оне, без обзира на све љубав коју свој осећа према своме, не слажу да се учини дискриминација према ратним саборцима њихових синова.

Да и ја не бих правио дискриминацију, поменућу и остале пале борце, које до сад нисам поменуо.

Бранко Ђуричић из Клине страдао је на Светог Илију, Бранков брат од стрица Небојша Ђуричић погинуо је у фебруару 1999. године на планини Чичавици. Киднапован и нетрагом нестао. Њихов земљак Борислав Рибаћ страдао је на повратку са ратне дужности.

Милан Зец је погинуо на Велики Петак 1992. године код Хрватске Костајнице.

Живомир Јелић из Крњева погинуо је на вуковарском ратишту, на своју крсну славу Свети Врачеви. Са њим је погинуо и Ђорђије Мићовић из Велике Плане.

Страхило Радмановић и Раде Шкорић погинули су на ратишту код Бенковца, у Книнској крајини. Сретен Лалић погинуо је кад је хитајући из Доњег Вакуфа да помогне српским војницима који су били опкољени на падинама Влашића упао у заседу.

У рату против терориста из НАТО и ОВК погинули су и полицајци Бранислав Николић, Момир Пешић и Дејан Трифуновић.

На спомен-чесми у центру Велике Плане уклесана су и имена Михала Вукоте, Ранка Ђорђевића, Берсима Касемовића, Звездана Младеновића, Славише Стојановића, Жељка Штрбе, Ђуре Арбутине, Зорана Јолчића и Петра Гњатовића.

Ја чланове Општинског већа и 26 одборника Скупштине општине најозбиљније питам да ли знају шта раде? Кажу, речено им је да тако треба. Да је то страначки задатак. Никад ни један орган СНС у Великој Плани није расправљао о овом питању. Нити је ово политика СНС. Политика СНС је нешто потпуно супротно.

Није власт СНС у Београду кеј у Београду посветила Анђелку Вучићу, једном од мученика из Јасеновца, иако је његов унук данас председник Србије, или некој другој појединачној жртви из Јасеновца, већ га је посветила свим јасеновачким жртвама.

Није власт СНС у Београду дала улицу једном или тројици палих бораца са Кошара већ свим борцима са Кошара.

Обратило ми се више огорчених родитеља и чланова породицa других погинулих бораца који, с правом, захтевају да се њихови вољени не дискриминишу.  Већ да и они добију улицу. То значи промену назива четрдесетак улица. То значи да ће неколико хиљада грађана који станују у тим улицама морати да мењају адресу становања и лична документа, да се излажу не малим административним радњама и финансијским трошковима. Надам се да ником разумном не треба да објашњавам последице.

Сматрам да су се држава Србија и општина Велика Плана, у оквиру својих могућности, пристојно одужиле нашим палим борцима. Општина је у центру града подигла спомен-чесму са спомен-плочама на које су уклесана имена свих палих пораца. Општина је финансирала штампање књиге о свим погинулим борцима.

Сваке године, разним пригодама, Општина и општинска борачка организација организују свечаност полагања венаца на поменуту спомен чесму. То смо учинили и пре седмицу дана, 17. августа.

Ако одборници и чланови Општинског већа сматрају да је све то недовољно, зар не би било разумније да се једна улица у Великој Плани назове једним заједничким именом, по палим борцима из одбрамбено-отаџбинских ратова деведесетих а да се на видном месту у тој улици постави табла са њиховим именима? Ако сматрају да оне на спомен чесми нису довољне.

Не би било дискриминације бораца и не би се велики број грађана излагао административним радњама и трошковима.

Са крајње добром и хришћанском намером,  због заједничког интереса, због угледа Општине и свих нас, предлажем председнику и члановима Општинског већа да из свих наведених разлога повуку свој предлог из скупштинске процедуре.