Од сарајевског пакла до далеког Перта

Моја сестра и ја угњездиле смо се у мајчином загрљају док смо седеле у мрачном, плеснивом подруму и слушале продоран звук сирена за узбуну, након чега је уследила страшна експлозија док је наш дом у Сарајеву био под опсадом.
То је једна од мојих најранијих успомена. Био је април 1992. и имала сам само пет година.
Кад је избио грађански рат у Босни, нас три смо се криле код комшија у подруму, док је мој отац, који је лекар, наставио да ради у локалној болници у коју су стално пристизали рањени цивили. Живот какав сам знала до тада био је завршен. У делићу секунде наш стабилни и наизглед безопасни свет се срушио.
Седели смо у том подруму данима – заточени, немилосрдно бомбардовани и без гаранција да ћемо се извући живи. Рат у Босни био је најкрвавији сукоб у Европи од Другог светског рата, са око 100.000 погинулих људи и више од два милиона расељених. Био је то комплексан, интензиван и одвратан грађански рат у којем је необичан, етнички разноврстан град Сарајево – познат по својим џамијама, синагогама, католичким и православним црквама – остао под опсадом скоро четири године, без струје, воде и хране и са истраумираним становништвом.
Неколико месеци по избијању сукоба, моја мајка је преузела највећи ризик у животу, бежећи с нас двоје деце у наручју, док су около звиждали меци. Укрцала се с нама у аутобус који је возио за Београд, главни град Србије, где смо потражили скровиште остављајући тату који нам се придружио нешто касније.
Изашли смо из Сарајева, али је тада и Србија била у превирању, а њена економија грцала под тешким санкцијама Савета безбедности Уједињених нација. Санкције су довеле до успона профитера са црног тржишта, а моје родитеље спречиле да пронађу посао у Србији, упркос квалификацијама и искуству.
После две године тешке борбе да опстанемо, у тренутку среће добили смо зрак велике наде у облику избегличке визе за Аустралију.
Сећам се два детаља тог дана. Први кад је мој отац рекао да се селимо на континент на јужној хемисфери, на којем је топло и чије име почиње са „А“.
„Африка!“ – повикале смо сестра и ја у одушевљењу, мислећи већ на све силне зебре које ћемо моћи да гајимо као кућне љубимце.
Други детаљ је израз олакшања на лицима мојих родитеља.

ДАНАС СРЕЋНА ПОРОДИЦА: Ирена са мајком Жељком, оцем Богданом, сестром Саром и братом Марком

Са много оптимизма, понеким очекивањем и без имало знања енглеског језика, спаковали смо два мала кофера и ускочили у аутобус за Мађарску, пошто је авио саобраћај са Београдом био у прекиду. Тамо смо се укрцали на наш први прекоморски лет, чије је одредиште био Перт.
Моји родитељи који су тада били у касним тридесетим годинама живота, оставили су своје фамилије и све што су икада знали, да би почели нови живот у страној земљи и без долара у џепу.
Хорор рата остао је у нама, али исто тако никада нећемо заборавити раширене руке које су нам пожелеле добродошлицу у Аустралији – људи који су радили као подршка избеглицама и који су се здушно трудили да нам обезбеде кров над главом, храну и одећу. Био је то неупоредив пример дарежљивости и хуманог људског духа, какве до тада нисмо доживели.
Имала сам седам година кад смо се 1994. доселили овде. До тада нисам закорачила у образовно окружење. После шест месеци похађања школе енглеског језика бачена сам као падобранац право у други разред једне од угледних основних школа.
За моје родитеље пут је био тежи. Моја мајка је у Сарајеву радила као уредница у новинама, док је отац био лекар. Али, то им је мало значило пошто је језик био велика препрека. Обоје су ишли на часове енглеског, а тата је возио такси док је изнова студирао медицину. Иако је његова диплома била призната у Аустралији, морао је да положи низ испита како би добио квалификацију. И успео је у томе.
Моји родитељи данас живе пријатним животом, отац ради у области психијатрије, а мајка је у међувремену родила мог млађег брата и до пре неколико година радила за једну организацију која помаже избеглицама да се снађу. Наша прича није јединствена и сматрамо да смо имали много среће, кад се зна да се огроман број људи широм света задесио у турбулентним ситуацијама, без могућности да се врати у своју земљу или да оде у неку другу државу.
Зато је Светски дан избеглица прилика да одамо признање некима од оних који су од Аустралије створили калеидоскоп разних култура и да се сетимо свих оних који су пошли од нуле да би својој деци пружили шансу да имају пристојан живот.
Много је људи који су имали снаге да почну из почетка и који су данас захвални својој новој земљи за све што им је пружила. То су родитељи који су морали да својој деци објашњавају шта је рат и због чега се дешавају тако безочни злочини којих су сведоци. Али, то су и деца која су премлада спознала сурову стварност света.
У нашим пријатним животима овде у Аустралији, лако се заборавља да је свет далеко другачије место кад се посматра кроз призму рата и избеглиштва.

Текст: Ирена Ћеранић (ТВ АБЦ, Аустралија) 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.