Ноћ када су убијали глумце
Око 60.000 грађана Србије страдало је у чисткама по завршетку Другог светског рата. На мети нове власти били су и уметници, а многима се ни гроб не зна. Преко ноћи сурова одмазда стигла је између 7.000 и 8.000 Београђана, а цех само зато што су током окупације радили свој посао платили су и многи глумци.
-По ослобођењу Београда, новембра 1944, стрељани су глумци Александар Цветковић, Јован Танић и Љуба Васиљевић, а претпоставља се да су нове власти у Београду и Нишу ликвидирале 15 глумаца. По припремљеним списковима, непровереним дојавама, готово одмах по ослобођењу одређеног дела града, људи су хапшени и без суђења и по кратком поступку стрељани – каже др Срђан Цветковић, историчар и аутор пројекта „У име народа!“.
На десетине је и глумаца који су у послератним годинама прошли голготу истражног затвора прогона и понижавања. Прича је да су само залагањем Митре Митровић, министарке просвете у првој послератној влади, спасене стрељања глумице Олга Спиридоновић и Жанка Стокић. Иако спасена стрељачког вода, Жанка, осуђена на осам година губитка националне части (и зависна од инсулина), нажалост није још дуго поживела у „слободи“.
О одмазди која је стигла и младе чланове уметничке групе „Чика Душко“ деценијама се није говорило, а многи су за њихову судбину сазнали тек захваљујући документарном филму „Бог да прости“ вишеструко награђиваног редитеља Бошка Савковића.
-Породица ми је дала име по стрицу Бошку Савковићу, кога су убиле нове комунистичке власти, на правди Бога, тајно, ноћу, без суда, и закопали у неку од масовних гробница. Убијен је јер је био представник младе интелектуалне елите Београда – надарени глумац и музичар – каже Бошко Савковић.
Његов деда, Илија Савковић, предратни адвокат, за длаку је извукао живу главу; радни логори и каменоломи облежили су његове прве послератне године, а адвокатуром није смео да се бави све до 1954.
-Истину о Бошковој смрти сазнао сам случајно, када сам срео Бошка Милановића, који ми је и испричао причу о „Уметничкој групи Чика Душко“, његовом брату Антонију – Тонку Милановићу, Радославу Павловићу Цулету, Милану Срдочу и мом Бошку… Тако је и настао овај филм. Као опомена. Да се не забораве грешке које смо као народ чинили сами себи – додаје Савковић.
У овим чисткама смрт је избегао и касније познати глумац Милан Срдоч, који је након једнодневне обуке послат на Сремски фронт. Након много година, Милановићи су утеху пронашли у томе што им је брат рехабилитован, а тиме, сматрају, рехабилитована је и читава уметничка дружина.
Извор: Блиц
