Народни мудрац и уметник из Зеленике

Недавно сам шетао са пријатељем, уметником на привременом раду у државној служби, правником широког интелектуалног дијапазона, аутентичног у свом фундаменту, а нарочито по начину размишљања као и јунак ове приче.

Разговарамо о мудрости старих Црногораца и њиховом аскетском животу. Наводимо примере.

Мишко каже да је као клинац упознао а касније гледао на те-ве-у сјајног човека, народног мудраца и скулптора, посебног по много чему. Од одевања до начина говора. Пре свега умног и духовитог.

“Ако је жив имао би сада преко осамдесет година”, рече.

“ Осамдест би напунио. Нажалост није жив. Отишао је једног врелог августа испраћен као антички мудрац, са гуслама, лелекачима, тужбалицама и поезијом”, одговарам.

“Како знаш ни име му нисам изговорио?”, зачуђено ће мој пријатељ Мишко Отовић.

“Знам, таквих какав је био Коста нема у копијама. Постоје само оригинали, аутентични примерци који се не дуплирају. Чак иако су браћа једнојајчани близанци”!

“Коста Килибарда из Зеленике, браво. Као да ми читаш мисли”, прекиде ме Мишко.

“Не читам ти мисли већ га свакодневно поменем по некој досетки или шали.

Коста је био посебан и као човек и као песник који је од разних материјала стварао поезију. Сваки експонат у дрвету, камену или металу има своју поетску димензију.

Зуко Џумхур га је назвао “путником кроз људске патње”.

До уваженог и признатог уметника Чудесног Косте из Зеленике, Коста Килибарда је прешао трновит пут у тешком времену:

“Родио сам се у селу Јабуке, а јабуку сам први пут видио када сам дошао у Зеленику”, говорио је и да је рођен 1942.године, те да је тог дана попу побегао са крштења због чега је добио батине.

Окружен немаштином као дечак је служио код имућне породице, најамника је заменио отправник аутобуса у Београду, цариник у Словенији, печалбар у Дојчландији (СР Немачка), да би се усидрио у Зеленици на брду Лаловина градећи у врту добре Наде, (супруга) задужбину “Небеско Огњиште”, која ће свој живот започети у кафани “Сунце” на плажи у Мељинама, где је Коста службовао, боље рећи гостио и чашћавао пријатеље и туристе.

Сећам се школских екскурзија и његовог сликовитог представљања експоната:

“Драга моја и чудесна дјечице, почињао би пеглајући бркове, ову жалосну овцу, сам урадио при задњем трзају њеног живота. Тај болни грч је настао у тренутку уједа хладне и отровне змије, страва, јава и чудесна приказенија”, обраћао би се деци са пажњом и уважавањем. Настављајући:

“Неки ће од вас, драга ђецо постати, лекари, правници, инжењери или пилоти, а неке ће се бавити овом чудесном уметношћу као Мрчени Коста“.

Био је непоновљив у сваком смислу. Такве људе не рађају само мајке већ дарује Бог да слепој маси отварају очи, али народу се размагљују видици тек када вода дође до ушију. Тај ведри дух набијен оптимизмом и поштењем, многима је вратио веру у људе:

“Хвала ти, Коста, што сам сазнао да ипак постоји човек за кога сам веровао да је умро”, написао је познати сликар Урош Тошковић.

Коста би данас рекао да се људи више радују пуном стомаку него пуној глави”, рекох присећајући се Костиних досетки упакованих у загонетке, када би говорио о овом невремену и актерима у њему. А знао је гримасом да насмеје све и без иједне речи каже много.

Још као дете, слушајући га како представља своје радове, играјући се речима, у “Небеском огњишту”, на плажи у Мељинама, у глави су ми се рађали стихови о чудима, чудесног човека и његовим ванвременским скулптурама отргнутим из природе са којом је Коста срастао обрађујући својим тежачким рукама – дајући облик и форму полуформираном експонату насталом алатом сунца, ветрова, киша, громова…

“Тамо где се природа мучи, рађају се највреднија дела”, говорио је.

Евидентан је грч у свим његовим скулптурама, бол и патња као део сурове природе су незаобилазна стваралачка карактеристика Косте Килибарде, што је потпуном расколу са надахнутим оптимизмом који је носио у себи и ширио око себе.

Као сваки човек са унутрашњим сензорима покушавао је да осветли ону доминантнију – тамнију страну света- људско страдање, патњу, неправду.

Нећу се сложити да је био “пророк апокалипсе”, како га назва савременик, али сам сагласан да се Коста својим делима бунтовнички храбро супростављао свему што је ништавно у једном празном и хладном времену.

Друговао је са многим знаменитим личностима: Урошем Тошковићем, Зуком Џумхуром, Душком Костићем, Михајлом Лалићем, Стеваном Раичковићем, Момом Капором…,

Путовао је и излагао по свету стварајући нова пријатељства, говорећи пре свега универзалним језиком доброте и љубави.

Увек радо виђен гост на разним јавним и приватним скуповима. Скупљао људе око себе разведравајући својим врцавим хумором и најсуморнији амбијент. Прихваћен и поштован, подједнако, од моћних и сиромашних, модерних и традиционалних, левих и десних…

“Коста је свет познавао и доживљавао као уметник. Он није постао скулптор већ се родио. И све што се у природи дешава предмет је његових скулптура (…) Коста није вајар и уметник, већ трибун и приповедач, који је са љубављу и знањем оплемењивао сваки скуп или простор у ком се налазио”, написао је генерал Раде Томановић, господствени официр увек наоружан смерношћу, смиреношћу, мудрошћу и стрпљењем.

Дирнуше до суза генералова сећања о Кости. Коста нас је упознао далеке 1994.у Зеленици. А волео је да спаја пријатеље.

“Морам да те упознам са једним добрим човјеком”, говорио је, наглашавајући да су добри људи једина одбрана од људске злобе.

Било би неозбиљно писати о Кости, а не поменути његову супругу Наду и њену доследну и безрезервну подршку четири деценије.

“Уби ме власт, Нада у кући Мило пред кућом”, често би се нашалио и на свој конто.

Колико су лежерно излазиле духовите мисли из овог разбарушеног боема, тако би и суза канула из његовог ока, као у Чајничу приликом поделе хуманитарне помоћи који беше допремио са нашим кумом Мићом, тихим и разборитим човеком, посусталим пред свим овим налетима пакости.

Носио је Коста, са Надом отмено и свој крст брата Пеја – своји живу скулптуру. А Пејо је остао у детињству, мада је када сам га упознао превалио педесету. Окружен скулптурама, разним реквизитима и алаткама српом, косијером, косом, чактаром и гуслама, поред огњишта у Небеском огњишту, тиховао Петар, напасајући на пашњацима сећања Сивоњу и Зекоњу.

“Пејо је мој аманет. Родитељима сам обећао га никада нећу напустити”.

Коста Килибарда је, као чувар здраве и разборите мисли, чувар духа мудрости и доброте, сам без учитеља и професора, мукотрпном стазом живота, од ведрог и бистрог чобанчета из Бањана постао академик живота.

Остаће упамћен по досеткама, шалама на свој и туђ рачун.

“Добрим људима кључеви не требају, а од лоших браве не помажу“ ,“Само Зеленика попуши колико читава Македонија”, коментарисао је шверц цигарета.

“Лијепо збори али му памет смета”, “Чувај речи прије него што побјегну”, “У свом селу није лако пјевати”, “Чудо је овај туризам, понекад покојника прије подне сахране да би по подне кревет издали”, “Уз гусле смо ум четкали”, “Шпијуни су код нас увијек добро рађали. Боље од пасуља и кртоле”…, само су делић његових духовитих коментара на време и људе у времену.

“Природа је највећи вајар и умјетник. До сада је нико није побиједио. Неће ни нама успјети. За нас ће неке нове цивилизације рећи:

“Била нака манита цивилизација, све су имали осим памети”!