Најхрабрије перо српске књижевности

Пише: Славиша Павловић

Не постоји писац ког су се власти толико плашиле и после његове смрти, иако он сам, по својој природи, није био ни агресиван ни револуционаран, него другачији од свих писаца које је Србија икада изродила.

Радоје Домановић, рођен је 4. фебруара 1873. године у околини Крагујевца. Попут већине књижевника његове генерације, сањао је сан о модерној Србији, у којој ће владати најбољи. Међутим, колико је био другачији по књижевном изразу, толико је био и другачији од својих савременика по ставовима, јер се није упустио у дипломатску каријеру, или прећуткивао зарад простора и мрвица, које су поједини српски уметници добијали.

Резултат слика за радоје домановић вођа
КАО ДА ЈЕ ДАНАС ПИСАО: Врхунско сатирично дело

Он није ни вређао ни именовао, него исмевао сваку карактерну глупост властодржаца, па су његове приповетке, по којима је најпрепознатљивији, и даље врхунац српске сатиричне књижевности. Да живот није завршио у 36-ој години, сигуран сам да би Домановић био највећи српски писац у историји, раван Андрићу, ако не и већи, иако су по својој књижевној визури потпуно различити.

Већ на почетку свог књижевног рада, када је радио као професор српског језика, узбуркао је јавност и власт својим приповеткама. У почетку су се многи смејали његовим циничним закључцима и описима, али су брзо схватили да суперинтелигентни приповедач представља највећу претњу из културних кругова. И данас постоји легенда о томе како је краљица Драга добила напад нервозе, након што је прочитала литерарну страну једног српског листа, а краљ лично затражио да неко разговара са Домановићем, уз опомену да престане са игром.

Међутим, са њим није могло да се разговара, осим у кафани, где је провео сигурно више од половине свог кратког живота. Ма колико био циничан и ироничан, неретко и духовит, Домановић представља можда и најтужнију фигуру српске књижевности, која се потпуно разликује од његовог књижевног израза. Као професор, био је отпуштан и премештан због свог књижевног израза, а намерно је добијао посао у градовима који су далеко од Београда, како не би могао да шири свој подругљиви утицај на народ.

Врхунац његовог књижевног рада представљају године на почетку двадесетог века, када настају његова најзначајнија дела, од којих се сигурно као пример врхунске сатире може издвојити чувени Вођа, који се некако, нарочито у Србији никако не мења, јер дуго, након ауторове смрти, ми препознајемо Домановићевог Вођу у већини политичара који нас воде.

Резултат слика за радоје домановић
Споменик Радоју Домановићу у Параћину

Оваквим и сличним поступцима, где је све народне прваке прогласио за слепце, а народ направио неуким и глупим, аутор није могао да очекује благодети у животу. Листови за које је писао су се гасили, али он је оснивао нове, који су изнова бивали угашени. Места за таквог човека, у доба корумпиране бирократије није било. Када се власт у Србији 1903. године променила, Радоје Домановић је очекивао да ће и његова каријера кренути на горе.

Међутим убрзо је схватио да је, осим имена врховног вође, све углавном остало исто, барем када су у питању критичари власти. Разочаран и сиромашан, одаје се боемском животу и алкохолу, а многи су говорили да су власти намерно слали своје доушнике у кафане, како би плаћали алкохолна пића Домановићу, само да се не би вратио кући да пише, јер у његовим делима „највећа грађанска врлина јесте ропска понизност пред представницима власти.

Данас, када је актуелна тема Косово, његова приповетка „Марко Краљевић други пут међу Србима“ сигурно може бити још уверљивије представљена. Можда би креативни и преталентовани Домановић данас, вероватно употребио и друштвене мреже, попут Фејсбука и Твитера, али сам сигуран да би његов поглед на догађаје био са више сарказма и потуно другачији од већ виђених. Но, ни други називи његових дела нису ништа мање необични, попут „Гласам за слепца“ или „Размишљање једног српског вола“ или пак савршена „Страдија.“

Преминуо је 1908. године у 36-ој години живота, на радост српских бирократа. Нико се никада, на тако интелигентан и вешт начин није литерарно обрачунавао са влашћу као што је то радио Домановић. Колико је био велики доказује чињеница да су његове приповетке данас можда чак и применљивије него на почетку двадесетог века, па је сигурно Домановић омиљени писац сваког српског опозиционара и бунтовника, а највећа претња свакој власти.

Српска академија наука уврстила је Домановића у списак 100 најзначајнијих Срба свих времена. Достојевски је једном приликом рекао да су сви руски писци изашли испод Гогољевог капута. Исто поређење се може направити са Домановићем и српским сатиричарима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *