Моштаница девет пута ницала из пепела

Епархија бањалучка Српске православне део је серијала портала „Тамо далеко“ у оквиру реализације пројекта „Српски манастири и друге светиње у земљама региона“, који суфинансира Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Владе Србије.

Епархија обухвата северозападни део Републике Српске, односно Босне и Херцеговине. Основана је 1900. године као митрополија Бањалучко-бихаћка са седиштем у Бањалуци, а до тада је била у саставу Дабробосанске митрополије. Главна духовна средишта епархије су манастири Гомионица, Моштаница и Липље.

Манастир Гомионицу са храмом посвећеним Ваведењу Пресвете Богородице обновили су 1595. године милешевски монаси, који су после турске најезде избегли у овај манастир. Налази се 42 km западно од Бањелуке у селу Кмећани код Бронзаног Мајдана. Ова светиња потиче из доба пре турске окупације, али није свеједно да ли је основан за време или пре Јајачке бановине. Храм је изгледом повезан са Рмњем, Крупом и Крком (сви би могли бити из 14. столећа), а сличност се састоји пре свега у четири ступца у броду и још два у припрати, у куполи и одсуству пиластара.

По народном предању то је била задужбина Маре „Султаније“. Први писани помен је 1536. године када се у турским изворима у њој помиње игуман Андрија. Најстарији сачувани предмет је типик манастира Гомионице, који потиче из 1599. године. Данас се чува у епархијској библиотеци у Араду (Румунија).

У манастиру Гомјеници је Јован Светогорац издао 1649. године, књигу „Триод цветни“. Ту је боравио 27. марта 1727. године српски патријарх Арсеније IV.

Монаси су крајем XVII вијека избегли у манастир Ходош у Банату, а 1738. године у славонски манастир Пакру. Током XVIII и XIX века црква је неколико пута обнављана. Манастирску школу подигнуту 1882. године је похађао и познати књижевник Петар Кочић. Ту су били 1883. године калуђери – јеромонаси: игуман Партеније Давидовић, Исаија Костић и Герасим Кочић.Ве лики народни добротвор, трговац и посланик Коста Вучковић (1828—1893) је поклонио манастиру 1000 ф. прилога, за очеву душу. Његов отац Тодор се замонашио и као Дионизије, био игуман до смрти 1879. године.

Манастир Гомионица 1.jpgГомионичка црква је једнобрадна грађевина са куполом, полукружном олтарском апсидом и припратом. Уз подужне зидове прислоњени су ојачавајући лукови. Сводови унутар цркве су ослоњени на истурене пиластре, при чијем дну су лучно засведени пролази, што цркви даје привидно тробродну основу.

Живопис манастирске цркве поседује извесне стилске карактеристике које га доводе у везу са мајсторима који су у седмој и осмој деценији XVI века осликали пећку и грачаничку припрату, цркву манастира Ломнице и обнављали фреске СтуденициМилешеви и Бањи код Прибоја.

У манастирској ризници су збирке икона из XVI — XIX века, старих рукописних и штампаних књига из XIV — XVII вијека и предмета уметничког занатства. Позлаћени гомионички сребрни крст из 1640. године, рад Стефана Ивановића Сарајевца из Сомбора, данас је у колекцији Лондонског универзитета.

Игуманија манастира од 1973. до 2014. била је Јефимија Максимовић. После тога игуман је Методије Крагуљ.

Манастир Моштаница заузима посебно значајно место међу манастирима Српске православне цркве. Он је један од највећих српских манастира у Републици Српској. Манастир Моштаница налази се на 202 m надморске висине у долини реке Моштанице, на северним падинама Козаре. Од Козарске Дубице на југ је удаљен 12 километара. Манастир Моштаница је смештен у падини Мале Градине, у заклоњеном простору равног земљишта обраслог миришљавим липама.

О постанку овог манастира, о његовом ктитору (оном који га је саградио, или ктиторима) као и самом називу Моштаница не постоје прецизни подаци. Народно предање му приписује велику старост. Постоји више претпоставки о оснивачима и постанку манастира. Предање каже да је ова задужбина светога Симеона Немање, краља Милутина или краља Драгутина Немањића. Највише се спомиње краљ Драгутин Немањић (1276—1281) као ктитор манастира, који је добио ове крајеве и њима владао.

Постоји и једно предање да су га основали монаси (калуђери) из манастира Милешева, који су дошли овамо када је њихов манастир спаљен и опустошен почетком 16. века. Међутим, предање каже да су калуђери подигли манастир на темељима постојеће цркве. Спомињу се и »калуђерске пештре«, испоснице, јужно од манастира. Према свим подацима, до којих се могло доћи, не може се сигурно тврдити да је ово задужбина Немањића.

У својој вишевековној историји много много пута спаљиван и уништен. Подигнут је 1111. године у облику крста. По народном предању ту где је манастирски храм спаљен је Св. Теодор Комоговински, од којег је остао део руке. Био је то калуђер Теодор Сладић, родом из села Кукурузара, код Костајнице, који је мученички страдао под Козаром у Босни. Та светитељска рука је због ратних претњи склоњена у 18. веку у село Комоговину „више Костајнице“. Тамо су калуђери сазидали нову цркву и манастир и назвали га (поново) „Моштаница“ – по Теодоровим светим моштима.

Зна се да су Турци заузели Костајницу 1556. године и постали господари цијелог Поуња. Тада су населили извјестан број православног народа као своју рају. Тај народ одмах је себи подигао, односно обновио манастир Моштаницу. Кад је манастир спаљен први пут није познато, али је познато кад је први пут обновљен. Прва обнова манастира била је 1557. године у доба српског патријарха Макарија Соколовића. То је било управо до годину дана после заузимања Костајнице. Народно предање оснивање, вероватно обнављање манастира приписује босанском везиру Хасан-паши Предојевићу. Први пут се писмено помиње манастир Моштаница 1579. године.

Први писани податак о манастиру Моштаници потиче из књиге »Оточник«, која је написана о овом манастиру 1579. године за вријеме Игумана Григорија, али јасно је да је манастир изграђен много раније. Ово је најстарији споменик подигнут на овом подручју, које је често мењало господаре, на ком су се водиле сталне борбе између Турака и Аустрије. Ту су се сукобљавали интереси Истока и Запада. Турска је јачала Босанску крајину, а истовремено је Аустрија стварала своју војну границу од тог истог народа. У таквим условима сваки устанак и буну манастир је први плаћао.

Манастир моштаница био је у више наврата рушен, спаљиван и поново подизан, чак је девет пута рушен и исто толико пута обнављан. Није познато које је године први пут спаљен, али је познато да је 1557. године први пут обновљен у доба српског патријарха Макарија Соколовића. Године 1607, писано је ту једно јеванђеље у доба игумана Серафима. „Смирени“ јеромонах Гаврил је приложио своме манастиру, књигу „Златоустове беседе“, писану на Светој Гори 1635. године.

Девети пут манастир су спалиле усташе 1941. године. У јулу 1942. године, за време тешке фашистичке офанзиве на Козари, манастир Моштаницу Немци су бомбардовали. Године 1947, обновљен је манастир Моштаница, а 1953. године СФРЈ га ставља под своју заштиту као важан културно-историјски споменик.

У цркви није сачуван живопис. Са спољашње стране на западном зиду доста високо постоји једна удубина у којој је била фреска Светог арханђела Михајила (који се празнује 21. новембра), заштитника манастира, коме је овај манастир и посвећен, али је она била новијег датума и уништена је за вријеме прошлог рата. Садашња фреска потиче из 1976. године.

На првом левом стубу налази се слика св. Богородице са Христом у наручју. За ову се слику прича да је донесена прије 120 година из Русије. Преправљена је 1902. године. На њој се виде три рупе од куршума турских војника. Црквене ствари и иконостас новијег су датума.

NKD596 - Manastir Liplje.jpgМанастир Липље налази се у истоименом у селу, код ушћа потока Млијечница у ријеку Бистрицу, под Осојем. Зато се током постојања назива понекад и „Осовички” или „Осовица”. До Липља се долази одвајањем са регионалног пута Добој-Бањалука, на територији општине Теслић.

Према народном предању, манастир је задужбина Светог Саве. То је био основни разлог зашто је на камену постављеном на западном порталу при обнови вршеној 1867—1879. године наведено да је манастир основан 1219. године. Насеље Липље се помиње 1273. године, али изричито манастир помиње се тек крајем 15. века у Крушевском поменику. Сачуван је међутим стари манастирски печет од бронзе на којем је угравирана година 1330, који демантује да ту није био манастир. Печет је међутим припадао манастиру Осовици, чија је храмовна слава била „Благовештење”. 

Данас је јасно, према тврдњи Јустина Ћелијског, манастир је задужбина краља Драгутина са краја тринаестог (13.) вијека, иако је вероватно и он саграђен на темељима неке старије цркве. Манастир је првобитно био посвећен Св. Николи, али је послије обнове у 19. вијеку посвећен Благовештењу Пресвете Богородице. Спада у ред већих и виших средњовјековних сакралних објеката (око 20 m).

У манастиру је дуго, можда већ од самог оснивања, радила преписивачка радионица. Судећи према подацима из разних извора, до почетка 17. века манастир је био у пуном процвату. Почетком 17. века, односно 1615. године, доживљава катастрофу: у великој поплави је тешко оштећен, а неколико монаха манастира је погинуло. Липљански Преписивач „немоћни и луди” Данило је записао:

„Године 1723… надође поплава и обузе порту, разори цркве и конаке, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица…

Манастир је потом обновљен, али на новом месту, неколико стотина метара ниже, на малом узвишењу. Наредна несрећа се десила 1696. године, када је манастир опљачкан и спаљен од стране Турака. Податак је оставио „грешни скитач” Стефан Раваничанин у једној србуљи манастира Стубљи. Манастир је у наредва века био напуштен. Али опет, то место је и даље било свето и посећено, и ту се народ окупљао са свештенством. Обнову је тек у другој половини 19. века покренуо свештеник Коста Душанић. Радови на новој обнови су завршени 1879. године. Радови су коштали, како неки извори наводе 1700 дуката, а радовима су руководили свештеници: поп Коста Душанић (из Прибинића), поп Ристо Јунгић — Пулија (из Шњеготине), поп Стојан Станковић — Шпица (из Чечаве), као и „тежак из Липња” Илија Вукотић. По другом извору, трошак градње је премашивао 2500 дуката, а над десетогодишњом радњом бдео је „мајстор-баша” Јосо Максимовић из Бањалуке. Иконостас за који се каже да је незнатне уметничке вредности, осликао је други Бањалучанин, Лазар Јовановић. Године 1922. уз фасаду је дозидан и звоник, који је касније уклоњен. Од тада је манастир имао улогу парохијске цркве, све до 1965. године, када поново почиње да делује као манастир.

Иако је манастир Липље био познат по свом преписивачком раду, данас поседује само мању збирку старих књига. Данас је сачувано врло мало примерка тих рукописа, а то су фрагменти „канона Богородици” и „октои петогласник” са додатком стихира и канона. Од штампаних књига ту су „требник”, штампан у милешевској штампарији 1546. године, „службаник” у издању Божидара Вуковића из 1519. године и „псалтир” од итог издвача из 1519. или 1520. године. Постоји још један псалтир у издању сина Божидара Вуковића, Вићенца, из 1546. године, као и влашка штампана књига „Коресијев зборник” из 1579. године.

Поред књига, један од ријетких сачуваних драгоцености јесте и сликани антиминс из 1746. године. Из два нађена записа се сазнаје да је освећен од стране митрополита Гаврила Михаиловића, док је за његову израду био задужен архиђакон Герасим. На антиминсу је насликано полагање Христа у гроб, са Јосифом из Ариматеје и Никодимом, док је у позадини велики крст са трновим венцем. У угловима су насликани медаљони са ликовима јеванђелиста и њихових симбола, а по бочним странама су флорална бордура са калиграфским текстом, преузиман из ренесансних књига из 15. века.

Манастир Ђурђевац је откривен археолошким истраживањем тек 2008. године. Налази се у Кривој Ријеци крај Козарске Дубице. До сада су ископани делови олтара, живопис, али и друге ствари, који потврђује да је реч о храму, посвећеном Светом Ђорђу. Претпоставља се да је манастир Ђурђевац први пут срушен 1538. године приликом најезде Турака, те да је касније обновљен, али да је коначни крах доживио крајем 18. века за време Дубичког рата између Аустрије и Турске.

Манастир Карановац такође је откривен археолошким истраживањем. Налази се уКијевцима крај Градишке, простирао се на више од 1.000 квадратних метара. Утврђено је, да је ова манастирска црква кориштена у касном средњем веку, тачније у периоду од 13. до средине 16. вијека. По народном предању манастир је био активан све до пада под Турке, након чега је срушен, а тесани камен од манастира допремљен у Бањалуку за изградњу џамије Ферхадије. У близини Манастиришта налази се врело о којем постоји предање, наиме када су Турци срушили манастирску цркву, звоно чији се продоран звук чуо у цијелом Поткозарју ударило о земљу, са тог места потекла је вода.

Манастирска црква у Крупи на Врбасу.jpgМанастирска црква Светог Илије у Крупи на Врбасу (у народу позната као Илинка) је подигнута на темељима средњовековног манастира Крупа. Налази се у насељеном месту Крупа на Врбасу двадесетак километара узводно (јужно) од Бањелуке. Игуман манастира је Сава Недељковић.

Врло мало се зна о прошлости овог манастира. Многи историјски извори о њему нестали су са најездом Османлија. Претпоставља се да се градио у време Немањића. Према доступним изворима сам манастир је подигнут крајем 13. века или почетком 14. века. Монаси Крупе на Врбасу подигли су и Манастир Крупу код Обровца у Далмацији 1317. године. Манастир је током 14. и 15. века служио као црква за потребе племства и војске у граду Гребену, а о монашкој заједници бринула се породица Војсалић. Манастир је опустио послије пада Јајачке бановине под Турке 1528.

У међувремену је подигнута црква брвнара, док је манастир био у рушевинама све до одласка Турака са тих простора. Манастир је обновљен крајем 19. века, 1889, а тада је дозидан и звоник који до тада није постојао, највише заслугом митрополита сарајевског, Саве Косановића уз активно учешће народа из околних села, парохијских цркава и посебно прилозима Манастира Гомионице.

Манастир су по други пут порушили и спалили Аустроугари 1914. године, затим 1941. спалиле су га усташе за време Другог светског рата. Страдао је и у земљотресу 1969, после чега је обновљен. Статус манастира враћен му је тек 1989. године.

Манастир Милошевац је српски средњевјековни манастир који је откривен археолошким истраживањем. Утврђено је, да је ова манастирска црква кориштена у касном средњем вијеку. Према наводима у старој црквеној документацији, манастир Милошевац налазио се у близини рјечице Милошевице у насељу Чиркин Поље (у народу познато као и калуђерско поље), на мјесту под називом Црквина. Манастир је страдао, као и остали на овом подручју, током аустријско-турског рата 1683-1699. године. Постоји историјски податак везан за 1690. када се помињу проигуман Аксентије Милошевац и јеромонах Тимотије Милошевац који су највјероватније били монаси из манастира Милошевац.

Према народном веровању у овом крају, Црква Рођења Пресвете Богородице на Пашинцу изграђена је 1890. од камена порушеног манастира Милошевац. На месту порушеног манастира развило се гробље. На овом месту се покојници сахрањују. Често се приликом ископавања гробница наилазило на опеку, камен па чак и на остатке темеља.

Крајем 2018. започета је обнова манастира. Нови манастир се налази у непосредној близини старог. Манастир је посвећен Покрову пресвете Богородице. Предвиђено је да објекат буде 20X30 метара. Епископ јефрем освештао је темеље храма 18. новембра 2018.

Манастир Осовица се обнавља на темељима некадашњег манастира. Темељи манастира откривени су 2003. године на локалитету Манастириште поред речице Осовице на Мотајици. Старост темеља се датира на крај 13. или почетак 14. века.

Манастир Ступље налази се у селу Горњи Вијачани, на ријеци Манастирици на граници општина Прњавор, Челинац и Теслић. Манастир Ступље се у писаним изворима први пут помиње у 15. веку.

У манастиру Ступље се монашки живот одвијао од средине 15. века, до краја 17. вијека. Монаштво манастира Ступље и Липље се у време Османског царства, односно Велике сеобе Срба сели преко реке Саве у Аустрију, односно у манастир Ораховица у Славонији. Рукописне књиге настале у манастиру Ступље су тако сачуване у манастиру Ораховици. Обнову манастира је започео Завод за заштиту културно историјског и природног насљеђа Републике Српске 1994. године.

У периду од 1994. године почиње и званично археолошко истраживање места где је некад био овај манастир. Темељи су пронађени на дубини свега од једне трећине метра испод површине земље. Откривено је ред камења, без трагова везивања. Од проналажења некадашењг срушеног манастира почело је залагање за обнову ове светиње која је некад била заначајан центар монашког живота. У манастиру борави настојатељ јеромонах Данило, који је био први свештенослужитељ након 320 година.

Иако је сам манастир још увек недовршен, велики дио обнове је завршен, а односи се на спољне радове. Радови на унутрашњости манастира су у току. Данас у њему се редовно врше литургије. Иконостас је урађен у византијском стилу, а дело је епархијског иконописца оца Велимира Клинцова.

Насловна фотографија: Манастир Гомионица

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.