Мој муж није узалуд погинуо за Србију

Сећање на Слободана Милојевића из Велике Плане који је погинуо у јесен 1991. године у Источној Славонији

За разлику од већине оних који су у ратовима за слободу српског народа изгубили своје најмилије и који не могу да се издигну изнад великог губитка и бола, па смрт својих најмилијих већином доживљавају као узалудну жртву, Верица Милојевић из Велике Плане, чији је муж Слободан погинуо у јесен 1991. године у Источној Славонији, истиче да његова смрт није узалудна.

-Двадесет година слушам од људи око себе, наше родбине, пријатеља, комшија, да је мој муж узалуд погинуо и сваки пут кад то чујем изнова не верујем да људи причају такву глупост. Он није погинуо узалуд, већ је погинуо бранећи своју земљу. Рат је зло, оног ко погине ништа не може да врати и надокнади, али је жалосно да потомци Карађорђа и јунака из балканских ратова и Првог светског рата сматрају да је давање живота за Србију узалудна жртва.

Верица истиче да је имала мужа каквог ни једна жена није имала.

– Био је патриота и добар човек, четрдесет и седам пута је давао крв спашавајући туђе животе, а судбина је хтела да му пресуди метак испаљен из српске руке и да умре тако што је искрварио.

Слободанова и Веричина заједничка животна прича почела је 1970. године, у време док је он у Гардијској бригади служио војску у Београду. Две године касније одлучили су да се венчају. Он је имао двадесет и две, она две године мање. Следеће године родила им се кћерка Драгана, пет година касније породична идила крунисана је рођењем сина Душана.

Слободан је радио у ГОШИ у Смедеревској Паланци, па у Железницама Србије, на одржавању локомотива и вагона у погону „Колска“ у Плани, а Верица је радни век провела у „Инексу“, као трговац.

Леп живот Милојевића прекинуо је рат. Прво Словенци, а затим и Хрвати, почели су да оружјем руше СФРЈ. Срби, који нису желели да уместо у једној живе у шест држава, устали су да је бране. Одлучни да им се не понови судбина из два светска рата, када их је убијено више од три милиона. Највише од „братске“ хрватске, муслиманске, бугарске, шиптарске и мађарске руке.

Слободаново краткотрајно и трагично ратно путовање почело је средином септембра 1991. године када је, као припадник војне поште 1001 из Смедеревске Паланке, батаљон из Велике Плане, отишао у Босну и Херцеговину.

У Новој Тополи код Босанске Градишке Плањани су две седмице слушали одјек топовске паљбе која је преко Саве допирала из Западне Славоније, ишчекујући да ли ће бити упућени у помоћ српском народу око Липика и Пакраца или у Двор на Уни.

Батаљон, који је бројао око 300 војника, никада није прешао ни Саву, ни Уну. Натезања око употребе јединице између виших војних команди с једне и војника и њихових старешина с друге стране  завршено је после петнаест дана, када су Плањани самовољно напустили Лијевче Поље и вратили се кући.

Седмог октобра из команде у Смедеревској Паланци стигао је нови позив за окупљање на полазном положају у Великом Орашју.

Следећих девет дана батаљон је био на вежби на Пасуљанским ливадама.

-Долазио је кући 14. октобра да нашем сину Душану, који је сутрадан пунио 13 година, честита рођендан – сећа се Верица. – Два дана касније ја сам, заједно са заовом, ишла да га посетим. Били су то наши задњи сусрети.

Са полигона на Пасуљанским ливадама батаљон је упућен у Западни Срем и Источну Славонију.

Шидски Бановци, Оролик, Сремске Лазе, Стари Јанковци, Нови Јанковци, Мирковци, па Церић….Прва линија фронта према Винковцима на једној и Нуштру на другој страни.

-Виша команда нас је постепено уводила у Церић – каже Милојица Вуковић, тадашњи командант батаљона из Плане. – Да се навикнемо на рат. Крајње одредиште нам је био Церић. У то време ЈНА је стезала обруч око Вуковара, а Хрвати су грчевито настојали да обезбеде путеве за његово снабдевање. Наш задатак је био да спречимо било какве испаде Хрвата из Винковаца према Вуковару на том правцу и учествујемо у притиску на хрватску војску која је бранила Нуштар.

Слободан је распоређен на дужност возача санитета, који се налазио у Јанковцима. Вече уочи смрти у Церић је довезао једног лекара из Смедерева. Ту су и заноћили.

Ујутро је изашао из куће у којој су спавали. Када се враћао назад, буновни стражар, из Удовица код Смедерева, пуцао је у њега. Рафал је несрећног човека погодио у пределу појаса.

-Једни кажу да је стражар спавао, други да му се мој муж није јавио кад је изалазио из куће. Хтела сам да идем да разговарам са тим несрећником из Удовица, да га питам зашто ме је учинио удовицом. Како је могуће да тако олако пуца? Па ако није препознао мог мужа, видео је сивомаслинасту униформу ЈНА. Али касније ме је прошла жеља да га видим. И боље је што је тако.

Присутни лекар је Милојевићу пружио прву помоћ, а онда је рањеник упућен у ратну болницу која се налазила у Сремским Лазама. Уз пут је истекло превише крви. По доласку у Лазе докторима је остало само да констатују смрт.

-Људи који су били крај њега кажу да су му задње речи биле: „Документи су ми у левом џепу“, након чега је изгубио свест – каже командант плањанског батаљона Милојица Вуковић.

Тужна вест исто вече стигла је у Плану.

-Око поноћи неко лупа на прозор. Питам ко је. Јавља се наша рођака Рајка која ради у Београду. Чујем стрину Пену, доктора Тому Милосављевића…Све ми је било јасно. Надајући се да није најгоре, питам да ли је рањен. Кажу, отвори. Када сам отворила доктор Тома каже: „Нажалост, није рањен, већ је погинуо.“

Две године касније Милојевиће је задесила нова трагедија. Слободановом оцу Миодрагу ампутирана је нога.

Народна пословица каже да несрећа никад не долази сама. На Милојевиће се тих ратних година несрећа баш навадила. У лето 1994. године, купајући се у рупама које су због вађења песка остале на обалама Јасенице, угушио се Миодрагов унук Јован, син његове кћерке Надежде. Младић је имао двадесет и једну годину.

Прерана смрт 1997. године сачувала је Миодрага од још једног великог јада: четири године касније смрт је уграбила и његово друго дете. Кћерка Надежда умрла је у педесет и деветој години живота. Иза ње је остала кћерка Јелена.

-Поносна сам на свог мужа и на све оне који су ишли да ратују, али криво ми је што Србија није показала више поштовања према својим грађанима који су на тај начин доказали да је воле. Деца су ми, богу хвала, способна, обоје раде, само мислим да није у реду што је Драгана после завршених студија медицине морала десет година да чека посао.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.