Много је свештеника, а само је један био отац Момо
Учио нас је да слободом, коју је Бог дао човјеку као највећи дар, ослобађамо себе и друге, да њоме побјеђујемо своје страсти које нас везују и претварају у робове… Од њега смо научили да та слобода рађа искрену љубав, да је та слобода уствари Бог! Заиста много је нас свештеника, али је само један био свима нама Отац! Заиста много је свештеника, а само је један међу нама био Отац Момо, како неко рече “владика међу свештеницима“ – рекао је за портал ИН4С протојереј Миајло Бацковић, секретар Епископа будимљанско-никшићког Г. Методија у сусрет годишњици упокојења протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског намесника бококоторског.
У наставку прочитајте текст О. Миајла Бацковића у целости:
У данашње вријеме често чујемо да неко каже “мој духовни отац” или духовник.
Лијепо је то, али ако заиста знамо ко је и шта та особа коју зовемо духовником и шта духовник уопште значи!
Изашли смо из периода комунизма, вратили се Цркви, али многе навике из тог периода су остале, на примјер: локални партијски функционер, политички комесар… били су људи који су наметали мишљење режима, негирајући здрав разум и слободу личног избора! Народ навикао да “иде по мишљење” замјенио је њих за “духовнике” па не размишљајући и не желећи да преузму одговорност траже некога ко ће то “носити” умјесто њих…
Један велики човјек још као дјетету у првом разреду Богословије, научио ме је да је Православље уствари СЛОБОДА и да слободно размишљајући доносимо одлуке, да та слобода није анархија већ одговорност према себи и другима, да та слобода није стање спољног тренутка у којем се налазимо већ стање ума и душе!
Из његовог духовног вођства смо научили да духовник не носи своју “дјецу” већ их упућује.
Када дијете почне да учи да хода, родитељ га не носи јер неће научити да хода, или ће бити слабашно, родитељ га подигне кад падне, чува да не удари у оштар ћошак стола, пази га од опасних ситуација, али кад види да ће пасти на равно пусти га да сам осјети да боли….
Тако и духовни отац треба да брине о свом духовном чеду,к ад падне да му помогне али да тај пад буде за њега опомена, да зна да сваки корак носи одговорност и да треба да одрасте и узрасте…
Како он рече “није проблем у падању већ у неустајању из тог пада”!
Има много данас “он лине” духовника, и оних популарних, али нема међу њима доктора опште праксе.
Много тога научио сам од свог духовног оца, али највећи дар је био то што када нас је тијелом напустио нисмо остали неспремни, и за тај одлазак нас је спремио…
Био је ОТАЦ којег смо ми изабрали, био је ОТАЦ којег смо вољели и из те љубави веома поштовали, био је ОТАЦ који није раздвајао своју дјецу и није нас одбацивао ни онда када су га неки издали, чудили смо се неким његовим одлукама и људима око њега, а кад је отишао схватили смо да је он живио ЈЕВАНЂЕЉЕ које је нама кроз љубав проповједао личним примјером!
Три године су од кад је отишао тамо гдје је стремио, а кад год уђем у неки храм, поготово Которски, видим га и чујем кроз пјесму појаца и кроз Литургију и када не знам како и шта чујем га како каже “зна Бацкидис” и онда све буде лакше!
Издвојио сам СЛОБОДУ његове личности, а из ње произилази ЉУБАВ, РАЗУМЈЕВАЊЕ, истинско свједочење онога што је проповједао храбро и без компромиса са ИСТИНОМ!
Могао бих много да пишем, много да кажем о њему, али сам као и он одлучио да о њему наставим да свједочим својим животом.
ИУзвор: ИН4С
