Milunka Savić i heroina iz moje ulice

Milenu poznajem gotovo ceo svoj život. Moje je godište i živi u zgradi preko puta. Kada smo bili klinci, ona je bila jedina devojčica koja je igrala fudbal sa nama. U svakom kraju postoji jedna takva devojičica, ali mislim da nijedna od njih nije bila ženstvenija od Milene. Imala je dugu ravnu kosu i osmeh koji razoružava svakog, bez da li je imao dioptriju ili ne. Tada to nismo imali pojma, ali tokom vremena smo saznali da baš zbog toga osmeha liči na Nastasju Kinski. Veliki kečevi, pune usne i plavi pramen kose preko oka. Milena je bila ona devojčica u koju smo se svi zaljubljivali, ali kod koje niko od nas nije imao šanse jer su se njoj vazda sviđali neki stariji dečaci izvan Braće Jerkovića.

U tinejdžerskom periodu je izrasla u pravu lepoticu. Drugar mi je rekao da je počela da se bavi manekenstvom. Više nije igrala fudbal sa nama. Sve ređe smo je i viđali u kraju. I kada smo je sretali, to je obično bilo u sitnim noćnim satima, kada je neki stariji dečko dovezao kolima. Iako smo svi bili istih godina, ti naši slučajni susreti sa njom su dosta podsećali na kadrove iz filma „Malena“, kada oni klinci pored mora, otvorenih usta posmatraju zanosno njihanje kukova Monike Beluči. Sve je izgledalo kao da nas čeka život zaposlenih u nekoj masnoj sportskoj kladionici npr, a Milenu život supruge vlasnika lanca kladionica. Ali život retko kada bude baš onakav kakav izgleda da će biti.

Milena se udala u ranim dvadesetim. Dobila je ćerku još dok su se kasete ispred SKC-a prodavale za tri marke, a sina kada se jedan album sa interneta skidao za šest sati. Muž joj nije bio vlasnik kladionice već inženjer građevine. Uprkos ranom majčinstvu, ona je uspela da diplomira arhitekturu. Za naše standarde živeli su dobro, ali je ona htela više. Nije htela da joj deca odrastaju u zemlji u kojoj ubijaju žene ispred centra za socijalno i po kojoj političari razvoze ucenjene ljude od mitinga do mitinga. Imala je plan da se svi presele u Norvešku, ali on se izjalovio. Nakon saobraćajne nesreće, stariji brat joj je postao invalid. Kako nisu imali roditelje, ona nije mogla da ga ostavi ovde i ode negde. Njen muž to nije razumeo. Ona njega jeste, i nije ga ni za šta krivila. Brak joj je upao u krizu, a ubrzo se i raspao. I pored svega toga, bela zastava za nju nije bila opcija.

Brat se preselio kod nje u stan. Ona je radila u jednom arhitektonskom birou, ali je pored toga počela da prihvata neke privatne projekte, kojima se bavila nakon radnog vremena. Štedela je da bi poslala decu na školovanje u neku pristojnu zemlju. I uštedela. I sin i ćerka su završili na postdiplomskim u Nemačkoj. Bratu se fizičko stanje nije preterano poboljšalo, ali psihičko jeste. I to mnogo. Vremenom su Milena i on postali bliži kao nikad pre, a jednom prilikom joj je rekao da je nakon saobraćajne nesreće ozbiljno razmišljao o samoubistvu, ali da ga je sada sramota od tih misli. On više nije taj čovek. Kada mi je to rekla, nije htela da podvuče da je to zbog nje, ali razlog je bio više nego očigledan.

Sve mi je ovo ispričala kada smo se slučajno sreli tu, na ulici, prošle nedelje. I dalje je lepa. Nedavno sam video kako Nastasja Kinski izgleda danas i odgovorno tvrdim da je Milena sada lepša (doduše i mlađa je gotovo dve decenije). No, lepota je subjektivna stvar. Ono što je objektivno je ponos koji izbija iz ove žene. Uradila je sve onako kako misli da treba i dobre posledice toga su vidljive. Da li neko drugi misli da je to trebalo tako, baš je briga. Ostala je prijatelj sa bivšim mužem, uspela decu da spase ovog čemera ovde, produžila život svom bratu, a izgleda kao da nikad nije podigla ništa teže od olovke. Kad biste je sreli, nikad ne biste rekli da su njene „olovke“ bile teške nekoliko tona. Rekla mi je da spava kao beba i da je konačno spremna da se opet zaljubi. Oduvek sam tvrdio da ako se nekad u Beogradu dešava magija, onda je to u proleće.

Bukvalno pored mesta gde živim, i preko puta Mileninog prozora, nalazi se ova zgrada sa slike. Baš na ovom parkingu smo igrali fudbal kao klinci. U zgradi je poslednje godine života provela Milunka Savić, žena sa najviše odlikovanja u Prvom svetskom ratu. Njena sudbina je slična sudbini mnogih zaboravljenih heroja. Poslednje godine života je provela u siromaštvu, zaboravljena od javnosti. Ipak, neke klinke je nisu zaboravile i pre par nedelja su dovukle skelu i nacrtale njenu sliku na zidu zgrade. Ispod su napisale Milunka Savić 1892 – 1973.

Taj grafit vidim sa svog prozora. Nakon tog susreta sa Milenom pio sam kafu na svojoj terasi i posmatrao grafit, dok mi je u pozadini svirao album „Heroes“ Dejvida Bouvija. Bouvi je pevao kako svi možemo biti heroji bar na jedan dan. I to je tačno, možemo. Ali tek samo neki od nas mogu biti heroji na mnogo dana. Takvi ljudi ne mare mnogo koliko dugo će ih pamtiti i da li će im dizati spomenike (ovo drugo sigurno hoće, samo kad smisle kako da se ugrade u gradski budžet). Njima je samo važan miran san. A sad, ako taj miran san podrazumeva da osoba mora postati heroj – pa bože moj!

Izvor: Politika/Kulturni dodatak/Vladimir Skočajić Skoča