Милош Шупица јунак нашег доба

Пише: Здравко Елез

Ако постоји јунак нашег доба, савремнени Обилић, у нашем роду, онда јед то без дилеме Милош Шупица, Србин из Тенесија у Сједињеним Америчким Државама. Својим доброчинствима овај изузетни човек задужио је српски народ, посебно у отаџбини, али и многе људе широм света од Етиопије до далеких Филипина.

Аутор ових редова не памти да је једна промоције књиге у Удружењу књижевника Србије у Београду била толико пуна емоција, захвалности и дивљења према овом добротвору, који нас је напокон обрадовао својим мемоарима под насловом „Од Српске Крајине до Америке“.

Насловна страна књиге мемоара Милоша Шупице

Колико је снажан утисак својим делима Шупица оставио показује и присуство на овој промоцији тројице генерала Војске Републике Српске: Живомира Нинковића, Божа Новака и Новака Ђукића, који су дошли да му стегну руку и још једном кажу „хвала Србине“ уз жељу да таквих људских величина у нашем народу буде што више. Они најбоље знају колико је Милош спасао живота, њихових сабораца, људи који су стали на браник отаџбине. Ту су били и рањеници из рата 90-тих којима је Милошева рука спаса дала шансу да живе, бројни поштоваоци овог човека, пријатељи…

За рубрику веровали или не су подаци о акцијама помоћи Милоша Шупице Србији и Републици Српској. Од рата деведесетих година прошлог века допремио је помоћи отаџбини, која се процењује на око 80 милиона евра, а словом и бројем обукао је, нахранио и лечио око 20.000 српске деце. У његовом дому у Тенесију лично је боравило и лечило се на десетине српских рањеника и тешких инвалида, а вишеструко више још код његових, пре свега америчких пријатеља широм Америке. О доброчинствима овог човека великог срца могло би данима да се приповеда и сними на десетине филомова, како рече приређивач његових мемоара Предраг Карасовић, ПР агенције Прагма и лични Милошев пријатељ, јер оно што је обухваћено овом књигом је само делић његовог живота од родних Плитвица у Лици до Калифорније и Тенесија, који га неодољиво подсећа на његов завичај и због чега је овде са супругом Барбаром свио гнездо и проводи пензионерске дане.

Хуманитарну организацију „Спасимо српску децу“ Милош је основао 1992. године и од тада је организовао безброј акција помоћи. Иако увелико гази девету деценију живота, а на Петровдан, 12. јула, напунио је пуне 83 године, овај крепки старац не намерава да прекине са својим хуманитарним радом. У Београд је овога пута дошао не само да представи своје мемоаре, него и да погура једну племениту иницијативу. У свежем сећању Милошу Шупици је случај монструозног злочина над бањалучким бемама 1994. године, које су уморене тако што им је ускраћен у инкубаторима кисеоник. На све вапаје српских лекара да се дозволи да се за 13 новорођенчади допреми кисеоник и да им се омогући да живе, западни моћници остали су глуви и не само то нису једноставно дозволили да стигне преко потребна помоћ у бањалучку болницу. Овај злочин без преседана у новијој историји чудом је преживела Слађана Кобас, 13. беба али са тешким оштећењима виталних органа.

Свим срцем уз Отаџбину: Милош у Београду

Човек великог срца тих година активно се укључио у Слађанино лечење, лично је довео у Америку, али тод теретом опаке болести она је изгубила битку када је била у цвету младости, баш када је требала осети чари живота. Данас Милош Шупица покушава да прогласи Слађану Кобас симболом страдања, патње и мучеништва српске деце и то је главни разлог што је допутовао у Србију. О овој племенитој иницијативи лично смо разговарали са овим добротвором.

-Недавно сам путовао у Феникс где је боравила председница Владе Републике Српске Жељка Цвијановић. Током нашег сусрета предочио сам јој инцијативу и замолио да учини све да је спроведемо у дело. Добио сам позитиван одговор, али видећемо да ли ће овај мој предлог доћи до парламента Републике Српске и како ће се о њему изјаснити посланици – каже Милош.

Кад је пре десетак дана допутовао у Београд дошао је на идеју да иницијативу предочи руским властима због чега је боравио и у Москви.

-Са великим симпатијама руски пријатељи су дочекали иницијативу да се Слађана Кобас прогласи симболом страдања српске деце. Али, дискретно ми је речено да би било логично и нормалоно да то прво прихвати Србија и Република Српска па неће бити проблем и да Русија подржи племениту идеју. Сада покушавам да успоставим контакте са властима у Србији – прича за портал „Тамо далеко“ овај неуморни човек.

Ових дана у Београду Милош је из дневне штампе сазнао да у селу код Алексинца живи породица са седморо деце у тешкој беди и немаштини. Ни тренутак није размишљао и аутобусом се запутио лично да се увери у ове приче и помогне тим људима. Чак је гледао и да не да паре на скупи хотел и преноћиште него да и тај новац такође да онима којима је преко потребан. И тако овај скромни човек ради из дана у дан, из године у годину и ево скоро три деценије. Све што је у животу стекао и зарадио несебично дели са својим народом, браћом по вери, али и другим људима, не гледајући које су нације и боје коже.

-Морам да кажем да све ово што радим и што сам урадио дугујем захвалност свој супрузи Барбари. Увек је била ту уз мене, да ме подржи, посаветује – истиче Милош Шупица.

У живом сећању је овом јунаку нашег доба како су почетком деведесетих година прошлог века из отаџбине стизале слике ужаса. Са неверицом их је гледао и питао се како да помогне.

-Рекао сам себи морам да помогнем браћу и сестре, посебно деци у отаџбини и помагаћу док год буде моје срце куцало. Сећам се први контакт сам успоставио са свештеником Михајлом Микићем из Индијанополиса, који је у то време био активан у хуманитарном раду. Кренули смо од стипендирања деце погинулих српских бораца и убрзо после тога направио сам фонд из кога је  и настала хуманитарна организација „Спасимо српску децу“ –  наводи Милош.

Хтео је Милош да узме и пушку и лично је дошао код генерала Нинковића да се пријави у борбу и одбрану свог народа, али искусни војни стратег убедио га је да је српском народу потребнија и драгоценија помоћ, коју шаље него да стане у борбене редове.

Са промоције књиге у Удружењу књижевника Србије

Када је сазнао тих злокобних ратних дана из америчких медија да се у Америци лече муслимански и хрватски борци-рањеници, питао се како је могуће да на лечењу нема и Срба и додашо до података да је то по америчком закону онемогућено, јер су Срби амерички непријатељи и боре се против Америке, а наравно истина је да је НАТО напао српски народ. Покушао је Милош да отвори и ту Пандорину кутију, али је ударио главом у зид све док једног дана није чуо вест да тадашњи амерички председник Бил Клинтон долази и држи говор у војној бази у Сакраменту.

-Милоше – рекла ми је тада супруга Барбара – иди тамо и замоли Клинтона да дозволи и српским рањеницима да се лече у Америци.

-То је немогуће – рекао сам – неће он ништа учинити за мене.

-И он носи пантоланое као и ти. Мачка може и краљу да погледа у очи, пробај – била је упорна Барбара.

Ове речи записане су у Милошевим мемоарима, а лично нам је испричао како је успео заиста да дође до Клинтона, човека за кога су Срби били зли момци који због тога морају да плате високу цену.

-Одштампао сам неколико хиљада летака о страдањз Срба у Јасеновцу и кренуо за Сакраменто. Кад сам дошао био сам далеко од бине на којој је говорио Клинтон. У бази је било око 10 000 људи и сви они су се тискали да буду што ближе председнику. Ја сам делио летке и извињавао се људима и тако се пробијао према бини. Пуштали су ме јер су вероватно мислили да сам из председниковог обезбеђења. Тако сам се прогурао до предњег реда где ме је дочекао канап. Цео тај простор је био ограђен, а испред је била стаза којом су ходали председникови телохранитељи – прича нам Милош Шупица.

Милош са Слађаном Кобас две недеље пре него што је преминула

Делио је летке и у једном тренутку се провукао испод канапа и нашао у забрањеном простору. Приметио је тада, каже, једног генерала и одлучио да му се обрати страхујући да ће одмах позвати телохранитеље да га воде што даље од бине.

-Господине генерале, да ли знате са које стране бине ће председник да сиђе, лево или десно.

-Овде десно – одговорио му је и зачуђено ме питао откуд ја уопште овде.

-Делио сам летке – рекох му.

Генерал је дохватио један летак и почео да чита.

-Јеси ли ти Србин?

-Јесам – одогворих поносно.

-Ви Срби се борите за правду, честитам вам на томе – рекао ми је генерал на моје велико изненађење и чак ме посаветовао како да дођем до председника.

Милош нам даље прича, како је био трећа особа у реду којој је Клинтон пружио руку да се поздрави.

-Господине председниче хтео сам да се жалим на вашу администрацију јер само Србима не дозвољава да дођу овде на лечење – рекао је Шупица Клинтону и задржао његову руку.

-Није то тачно – оштро је узвратио – могу овде да дођу и Срби.

-Нисте у праву! Могу да дођу, али да чекају на дозволу од три до пет година. Показао сам му и списак болница које су пристале да бесплатно лече наше рањенике. У том тренутку дошло је и неколико новинара да чују шта то прдседник прича са неким непознатим човеком.

-Одакле си – питао је.

-Из Југославије, из Српске Крајине.

-Океј, у реду, средићемо да долазе и Срби! – невољно је рекао.

-Ако ви кажете да ће све бити у реду, онда ћете то сигурно и урадити. Видео сам да му је било непријатно, али нашао се у позицији да није могао пред новинарима да каже не – кроз смех препричава Милош епизоду са Билом Клинтоном.

И заиста испунио је обећање. Одмах је позвао жену из своје администрације и рекао јој да реши проблем. Било је то 1994. године. За месец дана српским рањеницима је дозвољено да уђу у Америку како би се лечили. Милош је веровао да ће потом све то лако иђи, па се за помоћ око смештаја обратио Српској православној цркви у Сакраменту. А онда хладан туш! Свештеник коме име не наводи рекао му је да је велика одговорност да се доведу ти људи и да црква ту не може да помогне иако је имала празан стан.

-За мене је то било велико разочарење и увреда. Како је могуће да има такав однос према онима који се боре за српску веру, нацију, народ – пита се и данас Милош  и истиче да је тада престо да иде у Српску православну цркву.

Обратио се својим пријатељима Американцима односно Америчкој православној цркви, такође у Сакраменту, оцу Ијану Маканону и попадији Нини, пореклом Рускињи. Оберучке су га прихватили и понудили смештај у кући која им је служила за молитве. Испразнили су је и уступили српским рањеницима. Сећа се Милош и других добрих људи који су отворили врата својих домова за наше тешко рањене борце, којих је из дана у дан све више долазило на лечење и то потпуно бесплатно, а неке операције и захвати коштали су и више од 100. 000 долара. Али, све њих овом приликом заиста је тешко поменути.

Милош је потом на савет својих пријатеља лекара почео да шаље медицинску помоћ директно у отаџбину и тако су кренули бројни конвоји и сотине тона медицинског материјала, који су допремани болницама и домовима здравља од Крајине до Косова све до данашњих дана.

Милош као младић у Костолцу, тридесетогодишњак и педесетогодишњак у Калифорнији

Из богате биографије Милоша Шупице издвајамо. Рођен је 1936. године у селу Горње Језеро подно Плитвичких језера у Лици. Као данас се сећа куће у којој је провео детињство и три мала језера настала од воде која се низ брдо сливала од Плитвичких језера. Дом Милошеве породице био је на свега стотињак метара од језера. Ту је рођен његов деда Никола и отац Михајло који је отишао у Америку, живео је у Каназас Ситију, где је радио као месар, али се почетком Првог светског рата врато у завичај. Милош је био најмлађе од шесторо деце Михајла и Петре. Срђан је био најстарији, па Душан, Гојко, Милица и Ђорђе.

-Сви смо добили косовска имена, на чему је отац посебно инсистирао. Он је био веома национално орјентисан и у његовом срцу је било тврдо српство. Безгранично је веровао у, како је говорио, мајку Србију – пише Милош у мемоарима.

Када је почео Други светски рат браћа Срђан, Душан и Гојко, прикључили су се Ђујићевим четницима, а он је остао код куће са оцем јер је био премлад за борбу. Крајем рата, 1944. године мајку су му убиле усташе, а иста судбина задесила је Срђана и Душана. На сву несрећу отац Михајло је ослепео. Тешка срца Милош је у 14. години напустио завичај и отишао у Костолац у Србији, где су имали родбину, на занат. После три године завршио је школу и запослио се  као металостругар за плату од 10.000 динара за коју је тада могао да купи само једне ципеле.

-Тада сам на кредит купио браон капут, црне сомотске пантолоне, кошуљу и машну и решио тог јуна 1955. године да побегнем у Аустрију. Кредит никада нисам отплатио, али бих и сада врло радо отишао у Пожаревац и вратио дуг само да знам коме дугујем – наводи овај невероватни човек.

После силних перипетија некако је успео да се домогне Аустрије где га је један фармер, као роба откупио за 350 шилинга и код кога је провео наредних шест месеци, а онда му је један Хрват, који је мислио да је „њихов“ помогао да дође до Есена у Немачкој, где се брзо запослио у руднику. Већ тада је размишљао како да дође до Америке и због тога путовао у амерички конзулат у Дизелдорфу где га је један пуковник питао да ли би ратовао против Србије ако би се сукобила са Америком.

-То никако – рекао сам одлучно. – Никада се не бих борио против свог народа, против моје браће и сестара.

Снови су му се срушили када му је овај одговорио да због тога нема никакве шансе да добије виза за Америку. Ипак, на његово велико изненађење после два месеца добио је позив из Дизелдорфа где га је сачекао исти онај амерички официр и уручио му визу. Рекао му је том приликом да је он био једини Југословен који је рекао да се не би борио против свог народа и да је то било пресудно код добијања папира.

Тако је Милош дошао у обећану земљу, прво у Кливленд у држави Охајо, где је провео наредне три године, а онда се преселио у Лос Анђелес у Калифорнији, где му је био и брат Ђорђе. Ту је упознао и супругу са којом је добио сина Марка, а потом и близанце сина и ћерку Дамона и Колет. Данас су то одрасли и врло успешни људи. Овај вредни човек у Калифорнији је направио бизнис, прво је отворио једну аутомеханичарску радњу, потом још неколико. Упознао је многе људе, којима је одржавао и поправљао аутомобиле, лекаре, који су му узвратили на сву доброту и поштење бесплатним лечењем српских рањеника и деце.

Пре десет година затворио је и последњи сервис, пензионисао се, а онда по својој и жељи супруге запуцао у планинску државу Тенеси, где је у мало месту Севиервил, у подножју Апалачких планина, нетакнутој природи, која га подсећа на родну Лику, направио брвнару о којој је, каже, одувек маштао и коју је желео. Овде је нашао свој мир, свој рај, али овде скупља снагу и енергију и ослушкује потребе отаџбине и мало, мало па се запути да некоме донесе помоћ. То је нешто што га чини срећним и што ће свим срцем радити до краја живота.

И како рече свештеник Михаило Микић из Индијанополиса Милош Шупица је подигао себи још за живота достојан споменик, који ће вечно да сија у душама православних Срба докле год буде српства и Савине Свете Србије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.