Marijetin pasulj i Ivanove ljubavi

MOJ POGLED IZ DABLINA

Piše: Miroslav Žakula 

Dablin, Irska. Sve više je nasih ljudi, sve više se i piše o Dablinu, o Irskoj. Pročitam i često mi bude smešno, ponekad i tužno. Posle nekih tekstova dobijem želju da ponovo dodjem u Dablin, iako sam već u njemu.

Mladost često nosi ružičaste naočare. I neka, nije loše, baš! Simpatične su mi ponekad i poruke onih koji su pročitali a nisu tu. Dabogda se više nikada ne vratili. Uživajte! J… vas onaj koji vam dozvoli da se rodite u Srbiji. I da ne idem dalje, ipak sam ozbiljan čika. Istina je obično negde na sredini. Ako ste se..nja naćićete hiljadu mana.

Na pitanje, kako je? Obično i ne odgovaram. Dobro, kažem vama. Nije toliko loše. Za moj motiv dolaska da preživim i poživim još malo je čak i odlično. Ne znam pošto je zabavište, pošto škola, parking, hrana u prestižnim restoranima. Moje dete je odavno odraslo. Sada sam ja veće dete od njega. I izuzetno što plaćam skupo stan to mi dodje kao jedini luksuz kojeg se neću odreći. Da mogu slobodno da šetam nag kada se okupam, i da slobodno pustim gas posle Marijetinog divnog pasulja. I da slušam po hiljaditi put neke čike koji su većina stariji od mene. Mislim na muziku…

I imam jedan gušt, onako iz duše. Zamolio sam moju lepšu polovinu da to uradi umesto mene. Hvala Bogu plaćamo račune redovno, i ne izvlačim se u novcu. Samo kada dodju da ne moram da ih gledam. U Srbiji su mi se smučili, samo što me ubili nisu. I sve dok ih ne budem morao gledati dobro je. A da je ostrvo zeleno, zeleno je i toliko nijansi zelene je stvarno da ne poveruješ. I ono često kiša pada.

Od juče mala anegdota. Zafalilo hleba, a šop pet minuta od stana. Dok sam otišao i vratio se kiša je dva puta padala i dva puta je sijalo sunce. Vraćam se u stan, ostavim kišnu jaknu da se suši i čujem glas da mi priča. Da mi nije glasa koji mi je rekao ne bih se ni setio da je kiša dva puta padala. Malo izlapetis, mAlo navika.

Ponekad me uhvati vrtoglavica kada vidim kako na nebu brzo oblaci lete. Sve to tako dobro leže uz našu često pominjanju poruku i misao. Sve je to roken rol. I vas čika iz daleka više nigde ne žuri. Što je lepo piti prvu jutarnju kafu sat i četvrt. Naviko se, doduše ova njihova kafa se pije iz šolje od dva deci. I ova njihova dvorišta su stvarno puna cveća. Često i prodjem da in i ne snimim. Navikao da je tako!

Kao sto reče moj mladi drugar Ivan:

-Uvek kada izadjem u grad u nekoga se zaljubim.

-To je divno Ivane.

-Jeste, samo je problem što većini već ujutru ni imena ne mogu da se setim. A voleo bi Žak da bar jedna od njih zna pasulj da spremi. I da mi spremi jednoga dana, možda bi je odmah oženio.

I dok Ivan traži kuvaricu ja se odjavljujem. Naravno da sam poslao dobar vetar da vas nežno probudi. Ma gde bili, dobro vam jutro i novi dan.