Краљ Никола желео успостављање српске патријаршије у Пећи

Пише: Никола Милованчев

Уочи устоличења митрополита црногорско-приморског Јоаникија, заказаног за 4. септембар, непријатељи народног јединства позивају на зло, сукобе на Цетињу. При томе се служе неистином – тврдњом да православна црква у Краљевини Црној Гори није била српска.

Тешко је безбожницима објаснити карактер и историјат српске цркве у Црној Гори, но покушаћемо то, на основу доказа који ваљда неће оспоравати: става црногорске владе у избјеглиштву 1920. према српском црквеном уједињењу. Ради се дакле о јесени 1920, нешто мање од двије године послије државног уједињења, стварања југословенске краљевине.

 

У то вријеме је црногорска влада у избјеглиштву издавала у Нејиу, код Париза, свој службени орган Глас Црногорца.

Када је септембра 1920. проглашено српско црквено уједињење, објављен је о овом питању непотписан чланак, очито став црногорске избјегличке владе (свакако је уједно био и став краља Николе Петровића). Ријеч је о чланку „Српска Патријаршија“, штампаном у „Гласу Црногорца број 88 од 7. октобра (24. септембра) 1920. Тешко би било данас утврђивати ауторство тог чланка али се свакако може закључити да га је краљ Никола одобрио, ако не и сам редиговао текст.

Какав је био став краља Николе и његових присталица у погледу уједињења српске цркве? Они су замјерали само то што се уједињење српске цркве није извршило тако да сједиште патријарха буде у Пећи!

Цитираћу неколико реченица из чланка „Српска Патријаршија“, који карактеришу и неодмјерене ријечи
према династији Карађорђевића односно гњев због свргавања династије Петровића, али то није предмет анализе у овом тексту (да се разумијемо: аутор овог чланка има претежно позитивно мишљење о краљу Николи Петровићу као владару, и о ономе што је он чинио за Црну Гору и за српски народ у цјелини).

Прва реченица споменутог чланка гласи: „Србијанци су ових дана прогласили карловачку патријаршију за свесрпску, дајући јој ону власт, коју је некада српски патријарх имао за вријеме славног цара Душана“.

Морамо рећи да ова почетна тврдња не одговара чињеницама, јер црквено уједињење нису прогласили „Србијанци“, већ српски црквени представници из свих дијелова тада створене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, укључујући и највидније црквене преставнике из Црне Горе.

Одмах затим, прелази се на срж примједби црногорске избјегличке владе и краља Николе на начин извршења српског црквеног уједињења, заправо на једину примједбу – сједиште српског патријарха:

„Између осталих идеала, које је српски народ вјековима гајио, он није никад напустио ни ту идеју да опет васпостави српску патријаршију у Пећи…“.

Затим слиједи неколико полемичких навода са основном тврдњом да Карловачка митрополија није насљедница Пећке патријаршије, већ то може бити само митрополит пећки:

„Према историском праву наше цркве једино митрополиту пећком припада право да буде патријарх цјелокупне српске православне цркве“ (спорно је дакле само ко треба да буде на челу уједињене Српске цркве – нап. Н. М.).

Црногорски народ, који је у својим вјековним напорима засновао српску државну мисао и створио прву политичку државу и омогућио својим несебичним и јуначким подвизима да се ослободи српско племе испод турског и аустриског ропства („црногорски народ“ као дио „српског племена“ и носилац српске државне мисли – нап. Н. М.), ослободио је и Пећ, сједиште српског патријарха.

Самим ослобођењем Пећи, оживјела су и реална патријашиска права пећког митрополита (спорно тврђење али није важно за суштину овог чланка – нап. Н. М.). Црна Гора је хтјела да именује једног патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велик дио нашег народа који се налазио под аустриским ропством („дио нашег народа“ = православни Срби под Аустријом – нап. Н. М.), тај је акт био одложен.

Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећски има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве“.

Дакле, НИЈЕ СПОРНО УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ВЕЋ СЕ САМО ТРАЖИ ДА НА ЧЕЛУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ буде патријарх у границама раније Краљевине Црне Горе, којој је Пећ 1912. припала!

Чланак завршава са реченицом: „Пећ и пећска патријаршија мора бити опет оно што је некада била српском народу и српској цркви“.

Ко има здрав разум – све му је ваљда јасно.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *