Коме смета спомен-плоча у Будви?

Око спомен-плоче српским ослободиоцима Будве 8. новембра 1918. године, изнад улазa у стари будвански град, поново се подигла велика прашина, а повод је постављање билборда у знак сећања на улазак Црпске војске у овај градић на Црногорском приморју и припрема за обележавање стогодишнјице овог значајног датума. На билборду пише: „Сто година поноса и славе, 1918 – 2018“, а поставиле су га општинске власти које се сматрају просрпским и на које је осуто дрвље и камење. Један од људи који је најпозванији да прича о овом догађају је познати црногорски историчар и публициста, који је и аутор овог текста. 

Пише: др Мирослав Лукетић

 

Бока которска, заједно са Будвом и Паштровићима, на основу одлуке Народног вијећа одлучила је да се припоји Србији. Дакле, Будва није ушла у састав Србије, односно Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца преко одлуке Подгоричке скупштине, већ самостално.

Резултат слика за мирослав лукетиц
НИ ПО БАБУ, НИ ПО СТРИЧЕВИМА: Др Мирослав Лукетић

У посљедње вријеме обновиле су се дискусије око вјеродостојности ослобођења Будве 8. новембра 1918. године. Оспорава се Српској војсци да је она ослободилац, постављају се захтјеви за скидање спомен- плоче коју је Општина Будва поставила 1931. године изнад главног улаза у Стари град.
Професионална дужност ме обавезује да као научник-историчар – аутор више књига и прилога из прошлости Будве и Паштровића, подсјетим јавност на тај историјски догађај.
Окружје бококоторско, којем је припадала Будва, са књежинама Маине, Побори, Брајићи и издвојеном Општином Паштровском – одлуком великих сила 1814. године додијељено је Аустроугарској монархији. Дакле, Бока которска је више од сто година, тј. све до 1918. године, улазила у састав Краљевине Далмације, као дио велике Аустроугарске монархије. Сви грађани овог краја су били аустријски држављани, гласали су и бирали власт; морали поштовати законе; своја грађанска права остваривали су у овој држави. Примјера ради: С.М.Љубиша је био шест пута биран за народног посланика у Далматинском сабору, био је предсједник Сабора и посланик у Бечком парламенту.
Када је Црна Гора 1914. године објавила рат, аустријска војска се повукла из Будве и фронт је успостављен у Грбљу. Више стотина житеља овога краја ступило је добровољно у црногорску војску. Капитулација Црне Горе 1916. године приморала је добровољце из Будве и Паштровића да напусте овај крај и да заједно са српском војском пређу Албанију и као добровољци ратују заједно на Солунском фронту. У Музеју Манастира Прасквица, на спомен- плочи урезана су имена Паштровића – учесника балканских ратова и Првог свјетског рата; има их шест стотина.
Послије капитулације Црне Горе, аустријска војска је поново запосјела Будву; грађани који су били у црногорској војсци или су сарађивали са њом, а нијесу одступили, били су ухапшени; седам Паштровића је стријељано на Шпањоли у Херцег Новом; многи су били интернирани у логоре; спровођен је терор, нарочито према Паштровићима, јер је њих највише одступило са српском војском и борило се на Солунском фронту.
Пробој Солунског фронта и успјеси на другим фронтовима довели су до слома Аустроугарске монархије. У Црној Гори је одржана Подгоричка скупштина која је одлучила да се Црна Гора уједини са Србијом.
Бока которска није имала своје представнике на Подгоричкој скупштини, јер она није ни била дио Црне Горе. Након слома Аустроугарске монархије, Бока которска, заједно са Будвом и Паштровићима, на основу одлуке Народног вијећа одлучила је да се припоји Србији. Дакле, Будва није ушла у састав Србије, односно Краљевине Срба Хрвата и Словенаца преко одлуке Подгоричке скупштине, већ самостално.
Треба рећи да се у то вријеме у Боки которској већина житеља изјашњавала национално као Срби. То исто важи и за подручје Будве и Паштровића.
На Митровдан, 8. новембра 1918. године, јединице српске војске су свечано дочекане као ослободиоци Будве. Послије вишевјековне доминације страних сила Будва је дочекала ослобођење. Био је то народни празник за памћење.
Архивска документа и други извори потврђују ово и то се не може оспоравати. Као очевидац детаљан опис дочека српске војске на Митровдан, 8. новембра 1918. године, дао је угледни грађанин Будве Мило Љубиша (Архив Будве АБ.ФД)
Српска војска је за Будву била ослободилачка војска, то је била њена војска у којој се борило близу хиљаду бораца из овога краја.
Као потврду општег народног одушевљења ослобођењем и уједињењем са народима новостворене јужнословенске државе – општина Паштровска у Кастел Ластви донијела је одлуку да се име мјеста Кастел Ластва промијени у Петровац – у част српског краља Петра Првог ослободиоца. Велика свечаност одржана је 12. децембра 1931. године поводом освећења изграђеног колског пута Цетиње-Будва. Освећење је обављено у 10 часова на Брајићима и отворена је спомен – пирамида. У 12 часова гости су стигли у Будву и тада је бан Зетске бановине отворио спомен- плочу постављену изнад главног улаза у Стари град посвећену српској војсци која је 8. новембра ослободила Будву. Општина Будва је бана Круља прогласила својим почасним грађанином.
У славном Тринаестојулском устанку 18. јула 1941. године устаници су на Брајићима поразили фашистички италијански батаљон који се кретао према Цетињу.
Огорчени због пораза, фашисти су након тога у Будви пуцали у споменик С.М.Љубише у парку; срушили га, са постамента однијели два бочна изливена бронзана рељефа.
Том приликом, италијански пуковник – командант Будве наредио је да се скине спомен- плоча изнад градских варта.
Предсједник будванске општине у то вријеме био је Петар Лукетић, искрени родољуб, човјек широке културе и зналац страних језика. Суочен са наредбом о скидању плоче, предсједник се обратио команданту ријечима: „Господине пуковниче! Видите ли на старим градским зидинама бројне симболе млетачке владавине: исклесане лавове, грбове и натписе, њих наш народ није дирао, није скидао, иако они представљау знакове туђинске владавине на овим просторима. Ви, као представник нације која се поноси старом културом, наређујете да се скине наш споменик, у нашој земљи“.
Предсједникове ријечи су дјеловале, пуковник је одустао од наредбе и плоча је била спасена.
Било је покушаја седамдесетих година прошлог вијека од стране утицајних појединаца да се плоча скине; након земљотреса, приликом обнове града, поново је било покушаја скидања плоче, али Савез бораца и одговорни општински органи и појединци нијесу дозволили тај поступак. Црна Гора је Уставом дефинисана као грађанска држава, без већинског народа, гдје сви грађани имају иста права и обавезе. Црногораца има мање од половине; Срба има око једна трећина; најбројније су мањине Бошњака, Албанаца, Хрвата и др. Мултиетнички састав Црне Горе представља њено велико богатство, али и обавезу да се ничим не ремети национални идентитет свих народа који живе у њој.
У Будви живи знатан број становника који се изјашњавају као Срби. Њихова права, културу, језик, вјеру, историју нико нема право да угрожава, а поготово да скрнави сјећања на њихове претке који су се храбро борили у саставу црногорске и српске војске у Првом свјетском рату.
Ја то и лично доживљавам као атак на мој национални идентитет: мој отац је био осуђен на смрт од стране аустријских власти; заједно са братом Петром био је добровољац на Солунском фронту; мој ђед Иво, са братом Јовом и са сином Ником – мојим ујаком, проша је албанску голготу. Носиоци су Балканске споменице. Уз то, цијела наша породица је свој антифашизам и родољубље показала у Другом свјетском рату.
Још једну напомену желим да истакнем. Појединци којима смета спомен-плоча наводе и податак да српска војска није борбом ослободила Будву и да зато плочу треба и скинути. Истина је да су јединице српске војске ушле у Будву без борбе, али и ја сам, као седамнаестогодишњи партизан, са пушком у руци, заједно са друговима ушао 22. новембра 1944. године без борбе у Будву, јер су се њемачке снаге прије тога повукле. Зар ћемо ради тога оспоравати датум ослобођења Будве – 22. новембар.

*Објављивање овог текста помогла је Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Владе Србије

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.