Царство Немањића угашено на Метеорима
Пише: Никола Тркља
Српска властелинска лоза Немањића, династија краљевско-царска, родила се у Рибници, стасала у Расу, расла у Неродимљу, Призрену и Скопљу, а угасила се на Метеорима. Зенит је достигла оног пролећног дана када се Душан Силни на Васкрс 6854. године у Скопљу крунисао за цара Срба и Грка.
Девет година касније Душан је умро а наследио га је син Стефан Урош V Нејаки. Српска империја од тада почиње полако да се распада. Обласни господари почеше да отказују послушност централној власти која је била слаба јер Урош не беше дорастао задатку.
Деспот Симеон Урош, у народу зван Синиша, млађи полубрат цара Душана, син краља Стефана Уроша III Дечанског из његовог брака са Маријом Палеолог, унуком ромејског цара Михаила VIII, после Душанове смрти покреће питање престолонаследства, проглашава се за краља у Сврчину а потом заузима град Костур (Касторија) и проглашава се царем.
Сва српска властела у почетку је била уз Уроша Нејаког. Синиша је држао само Костур али после смрти Нићифора Другог и Орсинија, током гушења албанског устанка, искористио је повољне прилике и проширио своје царство.
Српска властела и црква схвативши да не могу да бију Урошеве битке, одлучују да га прихвате. Симеон Урош Палеолог „Цар Ромеја, Срба и целе Албаније” оженио се Томаисом Орсини, из старе римске властелинске куће, кћерком Јована II Орсинија. Она му је 1350. године родила сина Јована Уроша.
Јован је наследио Синишу између 1369-1371. године, тако да је ово одметнуто српско царство надживело оно главно, Уроша Нејаког које се угасило његовом смрћу 1371. године.
Цар Симеон Синиша имао је још двоје деце, млађег сина Стефана Уроша, који је био гроф Фарсале и кћерку Марију Ангелину која се удала за Тому Прељубовића, званог Албаноубица, кога су убили арбанашкој завери у Јањини.
Цар Јован Урош, братић Душана Силног био је ожењен кћерком Радослава Хлапена, заповедника Бера и чувеног Душановог војсковође.
Имали су петоро деце: синове Константина, Михаила и Димитрија, те ћерке Јелену и Асасину.
Владао је само Тесалијом, али не задуго јер само после неколико година абдицирао у корист свог рођака Алексија Анђела Филантропена и замонашио се у Преображењском манастиру Велики Метеор који је подигао његов отац.
Одрекао се престола и узео је монашко име Јоасаф, али је остао и богат и утицајан. Помогао је сестри Марији да задржи власт у својим областима након атентата на Тому Прељубовића. Обнављао је старе и подизао нове келије на Метеорима, на крају постао и вођа читаве монашке заједнице.
Помагао је много манастир Велики Метеор да је са светим Атанасијем убројан у ктиторе манастира, што се уписано у манастирске повеље, и насликано на светим иконама и фрескама.
Осим овог манастира, помагао је и све друге манастире у Метеорима штитећи их својим царским повељама и обилатим даровима. Због тога су Метеори, то чудо на високим стенама којима се дичи цела Грчка заправо највећим делом задужбина Немањића.
Турци су 1394. године заузели Тесалију, а Јован Урош се склања на Свету гору, где борави неколико година у манастиру Ватопед. Седам година касније враћа се у Високе Метеоре, где и умире 1422. године.
Његове мошти почивају, заједно са моштима Светог Атанасија Метеорског, у њиховом манастиру Преображења господњег – Великом Метеору.
Његовом смрћу угасила се царска Света лоза Немањића а Српска православна црква Јована Уроша прославља као свеца 20. априла, по старом календару.
