Ко је Бата Тимотић певач из „Маратонаца“?

Приказивањем песме Милана Бате Тимотића, драмски писац Душан Ковачевић и редитељ Слободан Шијан су кроз своје култно филмско остварење ”Маратонци трче почасни круг” из 1982. године желели да у време кулминације титоизма одшкрину врата неког другог света који је постојао пре комуниста, а о коме нове генерације нису готово ништа знале, нити се у јавности о том времену било шта афирмативно говорило.

Па су тако ова два велика филмска ствараоца, кроз своју успешну пародију једног система с краја 1970-их година у коме се чека да неприкосновени вођа погребног предузећа ”Дуго коначиште” Пантелија већ једном умре, успели да прикажу и обрисе највеће сахране у историји српског народа краља Александра у цркви Св. Ђорђа на Опленцу и снимке црно-белог тон филма ”Прича једног дана” снимљеног пред сам почетак бомбардовања Беогрда у Другом светском рату. У њему се појављује један велики српски певач о коме ни данас готово ништа не знамо. Уз ову документаристику се у Ковачевићевом и Шијановом ремек-делу појављују и неки варошки Срби предузетници са цилиндрима, грамофонима и аутомобилима који воде рачуна о неким стварима на које се у време настанка ”Маратонаца” није обраћала никаква пажња.

Велики српски певач Милан Бата Тимотић рођен је у Мачви, у месту Баново Поље код Шапца 1908. године. Био је оперски певач, певач популарне шлагер музике и певач народне музике. Међутим, као и већина знаменитих личности тог времена, био је врло образован човек. Након завршена четири разреда гимназије у Шапцу, сели се у Београд у коме матурира и где завршава права на Београдском универзитету. Радио је као општински и судски приправник, а касније и као адвокат.

У Београду је упоредо са редовним школовањем завршавао и музичко школовање, а након тога је започео и успешну музичку каријеру. Био је стални члан Београдске краљевске опере, а као изузетног интерпретатора изворне народне песме, музичка управа тадашњег Радија Београд га је често позивала да гостује у емисијама. Прве грамофонске плоче снимио је за издавачку марку ”Одеон” из Београда 1927. године када постаје један од најпопуларнијих певача Краљевине Југославије. Због сличности стила интерпретације, али и каријере са највећим српским певачем изворних народних песама свих времена Мијатом Мијатовићем, добио је надимак „Нови Мијат“ на који је био изузетно поносан.

У времену до Другог светског рата живео је и радио у Београду, а као члан Београдске краљевске опере често је гостовао и у бечкој опери. У слободно време волео је да оде у родни Шабац где се дружио се старим пријатељима. Данас га већина нас памти из овог црно-белог тон филма ”Прича једног дана” снимљеног у продукцији Артистик филма из 1941. године у Београду. Овај диван кратки филм, режирао је београдски Јеврејин Макс Калмић, кога су Немци стрељали одмах по окупацији Београда. У овом деветоминутном филму приказан је живот краљевског Београда у једном дану, Београда једног другог система и једне друге грађанске класе.

Милан Тимотић се оженио Миленом Вуковић, међутим нису имали деце па се пред рат развео. Други светски рат дочекује као мобилисани резервни официр у Бијељини, а током Априлског рата је ратовао још и у околини Ваљева и Ужица. По организовању наставка борбе против окупатора, Тимотић се као четник ставља на располагање начелнику главног штаба и министру војном Краљевине Југославије генералу Драгољубу Михаиловићу. Највећи део рата проводи по задатку у окупираном Београду као Дражин илегалац под командом потпуковника Жарка Тодоровића Валтера, команданта Београда.

Пред улазак најпре Црвене армије, па потом и партизана у Београд, успева да се извуче у Аустрију. После рата комунисти су га у одсуству осудили на смрт, али се он већ био домогао Аустрије и Салцбурга, где је ангажован као оперски певач у салцбуршкој опери и где је снимио два филма. Након Салцбурга, сели се у Беч где као дипломирани правник постаје правни саветник Међународне организације Уједињених нација за избеглице која је водила рачуна о хиљадама припадника војске генерала Михаиловића и краља Петра који су се под налетом комуниста извукли из Југославије. Након успешне чиновничке каријере у Аустрији, одлази прво у Њујорк где је једно време радио у Уједињеним нацијама, да би се потом трајно настанио у Чикагу у коме су уточиште нашли бројни његови саборци.

Године 1959. Милан Бата Тимотић упознаје врло атрактивну и 25 година млађу америчку пијанисткињу Џоан Корнел. Венчавају су се две године касније у Чикагу, а заједно са Џоан приређивао је бројне концерте широм Америке упоредо снимајући и за продукцију грамофонских плоча ”Балкан“ махом српске изворне и четничке песме, али и оперске арије. Због здравствених проблема са срцем Милан и Џоан су зимске месеце проводили у Калифорнији, а лета у Чикагу и Њујорку. Милан Бата Тимотић умире у Чикагу 13. новембра 1988. од последица срчане болести и сахрањен је на српском гробљу покрај Манастира Светог Саве у Либертивилу, Илиноис.

Погледајте деветоминутни филм ”Прича једног дана” Макса Калмића у коме пева Милан Бата Тимотић:

Извор: Историја Срба