Књига која исправља српску и словеначку срамоту

Пише: Здравко Шакотић

Ниво цивилизације једног народа или простора углавном зависи од богатства и садржаја његове културе и духовности. То богатство се огледа у друштвеним облицима свести и стваралаштва, како колективног, тако и индивидуалног. То стваралаштво обезбијеђује и историјски и актуелни карактер народа — будућност се, често, препознаје у прошлости.

У плејади тих вриједности, хуманистичких и духовних домета, својим дјеловањем овог љета поново се нашао адвокат и публициста (редослијед није важан) Предраг Савић из Београда. После наслова „Госпар Мато Грацић“ и приче о изгубљеним романима Иве Андрића „Тајне испод мртве мачке“, Савић се овог пута намеће новим историјским изазовом — архивским документом и публицистичким делом „Не(о)праведно заборављени: Досије о генералу Мајстеру и његовим Србима избрисаним из историје“. 

Полако тонући у царство архивске грађе, Савић гради наратив о Словенцу, српском генералу Рудолфу Мајстеру (1874–1934), личности од повјерења династије Карађорђевић, човјеку који је један од главних „криваца“ што је Марибор остао у Југославији, а касније припадао Словенији. Тај подвиг постигао је одбранивши град од њемачке окупације и припајања Аустрији, уз помоћ српских добровољаца, међу којима је било и Херцеговаца из Невесиња и Билеће.

 

На промоцији књиге, која се одржала у Музеју Херцеговине у Требињу, говорили су историчар др Милорад Вукановић, председник Вијећа српске националне мањиве у Дубровнику, новинар и публициста предсједник општине Тиват Жељко Комненовић, као и сам аутор.

Комненовић: Словеначки официри су били одани заједничкој држави 

Жељко Комненовић је у својој бесједи нагласио да је словеначки народни херој, велики српски и југословенски патриота Рудолф Мајстер је до наших дана био заборављени херој, до кога је аутор Предраг Савић дошао преко свог ранијег дјела ‘Тајне испод мртве мачке’, романескног остварења посвећеног биографији Иве Андрића, у коме је је повезао бројне историјске личности тога доба.

– Занимљиво је да ће Рудолф Мајстер, као и чувени обавјештајац Владимир Вауник, у Словенији остати упамћени по својим заслугама – сваки на свој начин. У Љубљани постоји споменик Рудолфу Мајстеру, генералу српске војске. У Краљевини Југославији било је доста генерала словеначке националности који су били одани заједничкој држави. Историјска слика коју нам доноси Савић лежи у догађајима из 1918. године, када се тек цртала мапа нове државе. Мајстер је у Марибору, у вријеме великих сукоба и страдања, преузео на себе да осигура западну границу нове државе СХС – и у томе је успио.

Комненовић је подсјетио да је то било вријеме у коме је Михајло Пупин уз помоћ америчких пријатеља осигурао границе са Мађарском на сјеверу, и вријеме у коме се у Хрватској стварао Југословенски одбор на челу са Антом Трумбићем.

– Генерал Мајстер је послије успјешне акције у Марибору постао члан међународне комисије за разграничење с Италијом, пензионисан је у чину генерала и био почасни ађутант краља Петра I Карађорђевића. Његова повезаност са српским добровољцима годинама је била табу тема, све док Предраг Савић није објавио ову књигу, обогаћену оригиналним архивским материјалом. Посебан допринос овом дјелу дао је и аутор предговора Никола Милованчев – рекао је  Комненовић.

Он је додао да су Мајстерови синови Борут и Хрвоје били припадници  Југословенске војске у отаџбини.

– Вјерујем да ће ова књига заживјети и освијетлити једно историјско раздобље које је предуго било у сјени.

Вукановић: Без српске жртве не би било самосталне Словеније

Историчар др Милорад Вукановић је нагласио да је адвокат Предраг Савић дао у последњих неколико година значајан допринос српској историографији освјетљавајући судбине заборављених историјских личности попут Мата Грацића, а сада генерала Рудолфа Мајстера. Он је подсјетио да је Краљевина Србија у Балканским и Првом свјетском рату изашла као побједник иако јој сукоби нису одговарали.

– Србија је имала своје пријатеље, али их је изгубила завршетком Првог свјетског рата. Изгубила их је зато што је Лондонским уговором из 1915. године било прецизирано да Србија може поставити своје границе тамо гдје она сматра да требају бити. Свега тога Срби се одричу у име заједничке државе. У основи тог процеса било је питање Италије, која је на почетку рата била на страни Централних сила. То није учињено зато што се водило рачуна о свим Јужним Словенима. Земље и народи који су били на страни губитника, остварили су свој национални идентитет и своје националне државе. То су, прије свега, Хрватска и Словенија. Они су то остварили захваљујући Србима и српској политици. Немамо се чега стидјети. Након Другог свјетског рата, одмах се почело радити на разбијању те државе што је на крају довело до формирања националних држава Хрватске и Словеније. Срби, због свог морала и оданости према држави и нацији, тек сада се враћају својим коријенима – у којима је, у ствари, светосавље. Управо због тога је значајно и важно да знамо шта имамо, шта бранимо и за шта се залажемо. Да знамо ко смо и шта смо – закључио је професор Вукановић.

Савић: Неки су се надали да сам објавио фалсификате

Аутор Предраг Савић, говорећи о Рудолфу Мајстеру, чији је постао биограф, истакао је значај његовог лика и дјела, цитирајући при томе познатог публицисту и историчара Милоша Валуника: „Мајстер је био изузетан војник који је знао како треба радити и како ратовати. Словенци и Хрвати треба да буду захвални краљу Александру што је створио Краљевину СХС, па касније Југославију. Они су од поражених прешли у табор побједника.“ 

Савић је нагласио да је сваки документ у његовој књизи приложен као факсимил.

– Када је ова моја књига изашла, делегација историчара је дошла у нади да ће пронаћи неки фалсификат. Боли их сазнање да се овом књигом потенцирају чињенице и неке друге идеје и идеологије које указују на другачији однос између српског и словеначког народа и њиховог разумијевања – рекао је Савић и додао да је управо због словеначке јавности књига објављена на латиници.

Посебно је нагласио значај припадника Плаве гарде, Мајстерових бораца, који су, како каже, „избрисани из историје“:
– Они су заслужили да се не забораве. Бројни њихови потомци и родбина ми се јављају и свједоче о животима својих очева и ђедова. То је заиста невјероватно.

Савић је тако успоставио контакт са насљедницима словеначког генерала Андреја Зовеца, који су га обавијестили да је генерал објавио књигу о борби за сјеверну и јужну границу Словеније.

– Након што је књига објављена, јавио ми се велики број људи. Један од њих био је човјек у дубокој старости – син Мајстеровог борца. Свједочио ми је како је, као дијете, гладовао док су остала дјеца јела. Како је записао Милош Валуник, ‚дјеца су јела млијечни риж са циметом, а он није могао добити порцију јер је припадао породици која је утврдила границе сјеверне Словеније и био је идеолошки неподобан‘. То показује разорну моћ такозване револуционарне правде која је одлучивала о бројним судбинама.

Као правник, адвокат, а сада и као писац, Савић је указао и на Корошки плебисцит, описујући га као прави примјер неправде и крађе изборне воље.

– Српски војници су парадно ушли у Марибор. То је био изузетан чин којем су се дивили савезници. Многи словеначки историчари за губитак Корошке криве Србију, а никада нису објавили записе генерала Рудолфа Мајстера, који наводи да је у Корошкој било десетак хиљада српских војника.

Савић сматра да су документа од изузетне важности, јер је српски добровољачки допринос у потпуности избрисан из словеначке историографије.

– Прикупио сам око 800 имена, од којих је десетак људи из ових крајева – из Билеће и Невесиња. Истина, немогуће је у потпуности утврдити одакле су све долазили. Пронашао сам бројна имена – један од њих је и капетан бојног брода Мирослав Штумбергер, који је као Словенац учествовао у стварању морнарице војске СХС. Али о томе, за сада, нисам писао – закључио је Савић.

Послије ранијих промоција у Србији, књига „Не(о)праведно заборављени – Досије о генералу Мајстеру и његовим Србима избрисаним из историје“ Предрага Савића биће представљена у Љубљани 28. септембра, а вјероватно и у Марибору. Брзо је нашла пут до читалаца, аутору и издавачу стижу похвале, а с обзиром на тему и квалитет, овај наслов с правом очекују и награде и признања.

Фото: Миленко Васић