Ново чудо невиђено у Црној Гори

Знаменити режисер Живко Николић не би могао да режира хапшење и спровођење др Весне Братић, као што је то режирало црногорско државно тужилаштво

Пише: Предраг Савић, књижевник и адвокат

„Хапшење“, односно полицијско задржавање др Весне Братић, прераста у правосудно чудо невиђено, какво не би могао да изрежира ни ненадмашни филмски стваралац Живко Николић.

Према Рјешењу Специјалног државног тужилаштва Црне Горе Кт-С бр. 268/22 од 16. фебруара 2026. године, које су донијели државни тужиоци Јован Вукотић и Милош Пиповић, бивша министарка просвјете, науке, културе и спорта и универзитетска професорка Весна Братић лишена је слободе 16. фебруара 2026. године у 11.21 час, по кривичној пријави Управе полиције Ку бр. 144/26 од 16.2.2026. године, због сумње да је извршила продужено кривично дјело злоупотребе службеног положаја из члана 416 став 1 у вези члана 49 Кривичног законика Црне Горе.

Задржавање је одређено по члану 448 став 1 тачка 1 и 3 Законика о кривичном поступку, у трајању до 72 часа од момента лишавања слободе. Против рјешења може се изјавити жалба суду за истрагу Вишег суда у Подгорици у року од осам часова, али жалба не задржава извршење.

Случај без преседана

У образложењу се наводи да су измјенама Општег закона о образовању и васпитању, посебно члана 73, образовне установе биле дужне да у року од 30 дана формирају нове школске и управне одборе, те да је у том тренутку у Црној Гори постојало 254 образовне установе.

Управо у тој чињеници многи виде парадокс и суштину овог случаја. Током свог мандата, Братићева је смијенила више од 140 директора школа, који су годинама постављани по партијском кључу и служили као инструмент политичке контроле, куповине гласова и партијског запошљавања. Због тих смјена, синхронизовано је нападана и сатанизована у дијелу медија и политичких структура. Данас се, међутим, кривично гони зато што наводно није смијенила још око 40 директора. Тако је постала једини министар у новијој историји Црне Горе који је кривично процесуиран због питања школских одбора и директорских функција.

У систему у којем су школе деценијама служиле као партијски пунктови, а директорске функције као награда за политичку лојалност, ниједан претходни министар није ухапшен због таквих пракси.

Посебно узнемирава начин привођења. Братићева је спроведена са лисицама на рукама, уз присуство телевизијских камера и фоторепортера, а фотографије су убрзо објављене у медијима, као да је ријеч о хапшењу вође мафијашког клана. Такве фотографије представљају грубо кршење претпоставке невиности и стварају трајну стигму. Објављивање слика угледних људи и истакнутих националних бораца у таквим околностима представља ужасан метод људског и политичког шиканирања.

Поставља се питање шта се жели постићи објављивањем таквих фотографија: да ли је циљ застрашивање Срба, политичара и свих оних који се залажу за реформе, и да ли је намјера да се сви изједначе и прикажу као криминалци, без обзира на њихов стварни друштвени и политички значај.

Политички прогон

Случај Весне Братић многи виде као тежак аутогол државе и правосуђа, али и хапшење са снажним политичким конотацијама. У земљи која је, према бројним анализама, опљачкана током деценија једне власти, у којој се годинама није смјело дирнути у политички врх, у којој се име Мила Ђукановића деценијама помиње у контексту политичке недодирљивости, и у којој је у мафијашким обрачунима убијено више од 900 људи, хапшење универзитетске професорке због наводног неблаговременог формирања школских одбора изазива озбиљне сумње и ствара утисак театра апсурда.

Посебно је симптоматично што се тужиоци у рјешењу о задржавању позивају и на Европску конвенцију о људским правима, иако све што се дешава у случају Весне Братић у много чему одудара од праксе Европског суда за људска права у Стразбуру и система права и слобода које тај суд штити. То се нарочито односи на начин хапшења и привођења уз присуство телевизијских камера, као и на накнадно објављивање фотографија осумњичене, што у пракси Стразбура често представља повреду права на претпоставку невиности и достојанство личности.

Чињеница да ће о евентуалном одређивању притвора Весни Братић одлучивати „чувена“ судија Сузана Мугоша, која се у јавности често помиње као симбол правосуђа у вријеме режима Мила Ђукановића, додатно употпуњује овај сценарио и даје цијелом случају снажну политичку димензију.

Још један парадокс ове ситуације јесте чињеница да кривични прогон, умјесто да политички ослаби Весну Братић, заправо јача њену харизму и политички утицај. У очима целокупне српске и делу црногорске  јавности она се поново појављује као симбол политичких промјена и отпора старом систему, што доводи до апсурдне ситуације: док је правосудни органи процесуирају, њен углед и политичка тежина расту.

Зато се овај случај све више посматра не само као правни поступак, већ као политичка порука да се у Црној Гори и даље лакше хапсе они који покушавају да мијењају систем, него они који су га деценијама стварали и контролисали.