Како су Срби преварили Турке и подигли Глоговац

Серијал о манастирима Српске православне цркве и другим светињама, који је део пројекта који суфинасира Управа за сарадњу с дијспором и Србима у региону Министарства спољних послова Владе Србије, настављамо Епархијом бихаћко-петровачком. Седиште ове епархије је у Босанском Петровцу где је и Саборна црква, а надлежни аргихијереј је епископ Стефан Карановић.

Из историје ове епархије СПЦ бележимо да је постојала још 1921. године, али је тек 1925. изабран први епископ Бихаћке епархије др Венијамин Таушановић, који је овом епархијом управљао четири године. Послије његовог премјештаја 1929. године за епископа злетовско-струмичког, епархијом су администрирали епископи: бањалучки, далматински и зворничко-тузлански до 1934. године, када је ова епархија укинута.

У току Другог свјетског рата подручје Бихаћке епархије тешко је страдало од усташа, а православни Храм Силаска Светог духа на апостоле, у Бихаћу, био је први порушени храм у НДХ 1941. године. Независна Држава Хрватска је 5. маја 1942. године подиељена на четири епархије за „Хрватску православну цркву“, и то: Загребачку, Бродску, Петровачку и Сарајевску. До попуњавања „Петровачке епархије“ није никада дошло.

Проучавајући предратно, ратно и послератно стање на подручју Босанске Крајине, епископи далматински г. Николај (Мрђа) и бањалучки г. Јефрем (Милутиновић), покренули су инцијативу за поновно оснивање бихаћко-петровачке епархије , коју је Свети архијерејског сабор прихватио 6. маја 1990. године.

У току рата 1992—1995. подручје Бихаћко-петровачке епархије поново је тешко је страдало. Уништени су многи храмови, а многобројно становништво је усљед ратних дејстава избегло или протерано са својих домаћинстава, укључујући такође и епископа Хризостома (Јевића) и свештенство које се налазило у кризним подручјима. Обнова ратом страдале епархије почела је повратком епископа Хризостома у село Подрашница, општина Мркоњић Град 1996. године.

Под окриљем Бихаћко-петровачке епархије су манастири Веселиње, Глоговац, Клисина,  Медна, Милановац (у изградњи), Рмањ и Трескавац.

Glogovac, pravoslavny klaster, 18. stol, u Šipova.jpgМанастир Глоговац је средњовековни манастир Српске православне цркве посвећен Светом великомученику Георгију. У манастиру се одржава познати Јањски сабор.

Налази се у Јању, у кањону речице Глоговац међу брдима планине Горице, око 15 km јужно од Шипова, у Републици Српској. Настао је у време владавине краљева Драгутина и Милутина у првој половини 14. вијека. Подигнут је подно старог града Шрп. У својој историји више пута је рушен и обнављан. Једном су га срушили Турци, а други пут у Другом светском рату су га запалиле усташе.

Османлије су манастир разрушиле 1463. а игумана Јоаникија набили на колац. Прва обнова манастира је почела 1866. а завршена 1869, када га је освештао митрополит Дионисије Илијевић. Тадашњи везир Омер-паша Латас, потурчени Србин (Михаило), не очекујући да ће обнова бити одобрена, љутио се због добијене дозволе за обнову свете обитељи, која је стигла из Цариграда. Наредио је да манастир може бити подигнут на таквом месту одакле се неће чути црквена звона, а да светиња не буде већа од крзна воловске коже. Према предању, мештани су се досетили и од воловске коже направили канап (опуту), добијајући тиме на дужини темеља цркве.

Црква је подигнута од ваганског камена у истој клируси мале реке Глоговац, где је некада постојао стари средњовјековни манастир. Претрпио је оштећења током српског устанка (1875—1877).  Друга обнова манастира је извршена након аустроугарске окупације између 1890. и 1892.  Тада је око манастира подигнуто насеље које је постало управни центар Јањске висоравни. Почетком Другог светског рата, усташе су 1941. запалиле насеље и манастирски комплекс. На празник Покрова пресвете Богородице 14. октобра 1942, усташе су запалиле и манастирску цркву.

По завршетку Другог свјетског рата, комунистичке власти су уништиле остатке насеља и забраниле обнову манастира. Забрана је трајала до шездесетих година 20. века, када је дозвољено обнављање манастирске цркве. Обнова цркве је завршена у јесен 1966. Одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, манастир је 1990. ушао у састав новоосноване Епархије бихаћко-петровачке. Патријарх српски Павле је манастир освештао 1991. и том приликом је новоизабраног епископа бихаћко-петровачког Хризостома Јевића произвео у чин архимандрита манастира Глоговац. Патријарх српски Павле је манастир посетио четири пута, 1991, 1998, 1999. и 2005. Обнављан је и 2001. године. Манастир је тренутно без монашког братства.

Црква је обновљена 1965. године а обнова манастира је извршена у периоду од 1999. до 2005. године, када је изграђен и конак. Радови на уређењу манастирског комплекса још увијек трају. Код манастира Глоговац одржава се традиционална духовна и културна манифестација Јањски сабор, прве недеље после Духова. Ово је највећи верски сабор у овом делу Републике Српске. Обнављању ове традиционалне манифестације је 1991. године присуствовао Патријарх српски Павле.

Манастир Веселиње је посвећен је Рођењу Светог Јована Крститеља. Налази се у селу Врба близу Камена, на шестом километру пута од Гламоча према Ливну. У кругу манастира постоје још и оснивачка капела и капела спомен-костурница 806 новомученика пострадалих од усташа 1941—1945. године, у јами Корићна у месту Корићна и другим јамама на простору Гламоча.

Данашњи манастирски храм је подигнут 1970—1975. године, на темељима старог храма Светих апостола Петра и Павла (1864—1941) који је запаљен за време Другог светског рата. Проглашен је и освештан на Мали Васкрс (Томина недеља) 1985. Оснивач манастира је Веселин Весо Наерловић из села Врба, који је у време Краљевине Југославије имао фабрику коже у Сарајеву, а због подршке краљу је 1945. отишао у Аргентину где је поново отворио фабрику коже. Веселин и његова супруга Паола Наерловић су сахрањени у две оснивачке капеле поред манастира.

Манастир је тешко оштећен током ратова у бившој СФРЈ од стране Хрватске војске током 1995/96. године, и у још два наврата 1998. и 1999. године.

Још у 6. веку у вријеме цара Јустинијана, на овом месту постојала је хришћанска базилика, чији су темељи још увек сачувани. У непосредној близини манастира налазе се стећци.

Спомен-храм гламочких новомученика посвећен је за 1.381 Срба са простора Гламоча који су страдали током Другог светског рата. Налази се непосредно поред манастирске цркве. Храм је 22. јула 2012. освештао патријарх српски Иринеј уз саслужење владике Хризостома Јевића и владике Григорија Дурића.

Klisina prijedor.JPGМанастир Клисина се налази у селу Ништавци, 15 km јужно од Приједора. Манастир је посвећен Светој великомученици Марини (Огњена Марина). Смештен је на једном узвишењу покрај пута којим се из Приједора стиже у Сански Мост, а у близини протиче и река Сана. Овај манастир данас представља једно од духовних средишта верног српског народа на северозападу Републике Српске.

Првобитни, средњовјековни манастир, порушен је одмах после пада Босне под Турке 1463. године, а био је посвећен Сретењу Господњем. Народно предање сачувало је успомену на порушени манастир самим именом Клисина, које долази од грчке ријечи „еклисија“ — црква.

Црква је послије обнављана у дрвету, толико да се у њој могло вршити богослужење недјељом и празницима. Дрвено здање је служило као парохијска црква све до 1941. године, кад су је усташе запалиле. Тада су мјештани села Ништавци звоно потопили у ријеку Сану да би га сачували за боља времена. Одмах послије рата на рушевинама цркве подигнута су четири стуба и на њих је окачено звоно, па се ту за велике празнике вршило богослужење.

Темељи мале дрвене цркве из турског периода пронађени су приликом копања темеља за садашњи манастирски храм, а пронађени су и гробови у самом храму и око храма. Манастир Клисина је саграђен на старом манастиришту. Црква манастира је подигнута на темељима старе, од усташа запаљене и порушене цркве 1941.

Почетком деведесетих година прошлог века отац Петар Миловац, протојереј и парох оштролучки, покренуо је иницијативу за поновну изградњу цркве. Црква је саграђена и освештана 1991 – 1993. године, када је на овим просторима већ увелико беснио нови крвави рат. Приликом освећења нове цркве, 1993. године, епископ и присутни народ изразили су жељу да се уз новоподигнути храм подигне конак и да се прогласи манастиром.

Одлуком епископа, а на задовољство свег православног народа овог краја, 1994. године темељи за конак су освећени, те је почела њихова изградња и обнова манастира. Нажалост, линија ратних дејстава све више се приближавала Клисини, па су радови на самом почетку одмах и заустављени. Највећи дио епархије потпао је под власт Федерације Босне и Херцеговине, а један дио и под хрватску власт, па је владика био принуђен да напусти ово подручје и привремено се склони.

По окончању ратних дејстава опет се кренуло у обнову манастира. Радови су настављени 1996. године, али су због недостатка новчаних средстава конаци били употребљиви тек у јесен 2000. године. Тада је у манастир дошао отац Василије Рожић и монах Данило Иваниш и монашки живот је обновљен.

Проглашење манастира учињено је 1. јануара 1998. године. Том приликом Епископ Хризостом прогласио је манастир Клисину као Светомаринску Општежитељну Обитељ. Ускоро послие овога, замонашен је и први монах манастира Клисине, 2000. године, а освећење манастирског конака извршено је 2001. године.

Манастирска црква је посвећена светој Огњеној Марији. Мошти леве руке ове светитељице чувају се у манастиру светог Николе на Озрену, а десна рука се налази у манастиру Ватопед на Светој гори. Мада доста скромна једнобродна базилика, ово је веома лијепа црква у чијој се архитектури осјећа утицај више стилова. Фасада цркве је обојена жутом бојом са назначеним луковима у византијском стилу, који су окречени у бело. Звоник је доста висок и раскошно је изведен, слично звоницима руских цркава. У цркви нема живописа, али тај недостатак надопуњује врло богат иконостас и полијелеј.

Манастир Медна је манастир у истоименом селу у општини Мркоњић Град, а посавећен је Преподобномученицима медљанским. Првобитни храм, зидан од тврдог материјала, подигнут је између 1883-1888. године. Скоро 100 година је трајао, али је због дотрајалости порушен 1977. године. Исте године започета је градња новог, тј. данашњег храма. Градња и његово опремање трајали су дуго, до 1988. године. Нови храм осветио је владика бањалучки Јефрем.

Недалеко од мјеста проналаска моштију приступило се изградњи манастира. У јесен 2011. године, епископ бихаћко-петровачки Хризостом, заједно са свештеницима, освештао је новоподигнути храм посвећен Преподобномученицима медљанским.

Мошти преподобномученика медљанских су 8. јуна 2019. године, након дванасет и по година, из цркве Рођења Пресвете Богородице у Медној, пренесене у манастир Мeдна.

Манастир Рмањ налази се на ушћу Унца у реку Уну. Народна традиција приписује његово подизање Катарини Бранковић, ћерки српског деспота Ђурђа Бранковића, жени грофа Улриха II Цељског.

Верује се да име манастира Рмња потиче од праславенске речи храмина, што значи обитавалиште. По другом тумачењу име потиче од народног назива за биљку камилицу (lat. Matricaria L.) рман, рмањ, јармен, титрица, маторњак, здравиш…

Први поуздани подаци о постојању манастира Рмањ су из 1443. године, у време српских сеоба услед турских притисака у којима су учествовали и монаси из манастира. Рмањ је био седиште дабробосанске митрополије у другој половини 16. и првој половини 17. века. У њему је за то време столовало десет митрополита. Манастир је страдао и био рушен од стране Турака 1638. и 1661. године. Тада се братство исељавало на територију Хабсбуршке монархије, где су основали манастир Лепавину и обновили Марчу. Манастир је обновљен средином 18. века са дозволом султановом, а гарантована му је и сигурност. Турски султан Махмуд I (1730-1754) издао је 1732. године ферман манастиру, по којем се штити његова имовина и права од „непозваних насртаја“.

Обновљени манастир Рмањ био је кроз скоро читав 18. век активан православни манастир у Босанској Крајини. Посвећен је Св. Николи и налази се под турском влашћу. Сачувао се све до 1785. године, када трпи нападе од турске стране; конаци су порушени, али је храм некако опстао. Манастир је опустошен од Турака, у ствари ратне 1788. године, када су се калуђери разбегли по осталим манастирима. Последњи игуман био је Василије Црнобрња, који се склонио у место Срб. У првој половини 19. века манастир је заиста без монаха.

Напуштени манастир је обновљен и оспособљен за монашки живот залагањем и материјалном потпором, трговца из Босанског Грахова Гавра Вучковића уз помоћ бројних приложника до Успења 1865. године. Газда Гавро је као народни представник, претходно од турског султана, 1863. године измолио дозволу за оправку.

Беговска породица Куленовић искористила је слом устанка 1875. године да би поново девастирала манастир. Манастир је био спаљен 15. августа 1875. године „лицем на Велику Госпојину“. Тада је Рмањ посетио чувени енглески археолог Артур Еванс, који у својим „Илириским писмима“ описује српске вође и главаре, као и њихово саборовање поред манастирског храма. Опет обновљени Рмањ освећује 6. августа 1883. године митрополит Сава Косановић.

Описан је детаљно манастир 1894. године. Неколико стотина метара од манастира опстала је стара округла, каменом озидана кула истог имена као и манастир. Са западне стране цркве подигнут је дрвени звоник, а између њега и храма постојао је квадратни простор „надвод са шимлом покривен“. Неколико корака близу цркве подигнута је манастирска кућа за стан свештеника парохије Рмањске. Изнад улаза у цркву, над вратима је на гвозденој плочи била насликана икона заштитника Св. Николе, висока један метар. Сви црквени зидови су били кречом бело окречени.

Године 1905. Рмањ се налази у епархији бањалучкој и бихаћкој, у протопрезвирату Петровачком. Манастир је активан до 1941. године када у њему од стране Усташа страда православни свештеник, протојереј Милан Поповић, који је служио у манастиру. На Велики четвртак 1944. године манастир Рмањ је бомбардовао нацистички Луфтвафе, будући да се ту налазила партизанска болница. Рмањ је уништен до темеља, а заувек су нестале многе фреске. Манастир је стајао разорен до обнављања 1974. године на залагање далматинског епископа Стефана Боце.

По доласку на трон епископа епархије бихаћко-петровачке Епископа Хризостома Јевића отпочиње рад на потпуној обнови манастира Рмањ и монашког живота у њему. Конаци манастира Рмањ су освећени 1993. године, али су због ратних дешавања на просторима бивше Југославије усељени тек 2006. године. У јесен 1995. године манастир је био миниран и оскрнављен од стране Оружаних снага Републике Хрватске. У току операције Олуја, августа 1995. године, братство је морало да напусти манастир. Братство се вратило 1998. године када је почела обнова и санација, кров манастирске цркве је био упропаштен, а стручњаци за експлозив из британских снага у саставу СФОР-а разминирали су цркву.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.