Kako se Irska podigla iz mrtvih

MOJ POGLED IZ DABLINA

Piše: Miroslav Žakula

Lep je ovo grad! Ponosan i gord na svoju istoriju. Od kada se zna za njega ovde se odlazilo i dolazilo. Naročito su emotivni bili odlasci miliona Iraca stotinama godinama pre u novi svet u Ameriku koja je bila mnogima poslednja šansa da promene nešto na bolje.

I tako nastadoše na stotine lepih pesama, knjiga, slika i bog zna šta sve. Često su odlazile čitave porodice. Mnoge ne bi ni stigle do Amerike. Umirali su negde na sred puta iznemogli i umorni i gladni. Mnogima je smrt bila spas. I tako vekovima skupljala se ta emocija u novim naraštajima koji su dolazili.

Ta ogromna energija se pretočila u igru i pesmu koja i bolesne iz kreveta podiže. Stigla su neka nova vremena. Irska se podigla iz mrtvih. Mnogi koji nose bar malo Irske krvi u sebi nisu zaboravili svoje korene. Mnogi su se obogatili u Americi. Počeli su da ulažu u zemlju svojih predaka

Sada se u Irskoj bolje živi nego u mnogim zemljama Evrope. Mnogo je došlo ljudi iz različitih delova sveta u večitoj ljudskoj želji i potrebi za boljim životom. Irska ne priznaje slabiće. Napij se, pevaj, plači i proklinji zlu sudbinu uz živu svirku u nekom od 1ooo pabova Dablina.

Imaćeš sve vreme društvo koje će zajedno sa tobom igrati i pevati i plakati ako treba. A kada stigne novi dan i jutro istine ili ćes nastaviti da se boriš bez obzira na sve teskoće ili ćes se vratiti odakle si došao.

Prosečan Irac van paba neće pasti na tvoje suze jer je on svoje prilično istrošio ispraćajući neke njemu drage ljude negde tamo daleko. I tako Dablin i njegova luka i aerodrom već godinama dopraćaju i ispraćaju. A suze radosnice i žalosnice se često izmešaju u velikom vrtlogu ljudskih sudbina. Eto zato kada Irac igra i peva i plače radi to onako sa gasom do daske. Nikada ga neću zaboraviti ma gde živeo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *