Kako je „divan“ čovek postao ekspert za sejanje raskola

Na radost srpskih i makedonskih vernika konačno je prevaziđen raskol između SPC i MPC, ali i napokon sklopljen mozaik o nečasnoj ulogi Antonija Jerkova, koji se godinama „prodavao“ kao srpski prijatelj 
Piše: Predrag Savić, advokat i pisac

Najnovija radosnu vest o iskorenju raskola između Srpske pravoslavne crkve i Makedonske pravoslavne crkve-Ohridske arhiepiskopije i povratku na kanonski poredak iz 1959. godine bez autokefalnosti, nisu mnogi dočekali sa radošću. Jačanje pravoslavne sabornosti i jedinstva mnogima ne odgovara iz političkih, ideoloških i drugih pobuda.

Ako se vratimo unazad i sagledamo ko su sve bili sponzori stvaranja autonomne makedonske pravoslavne crkve (MPC), koja je potom neuspelo pokušala kroz raskolničko bitisanje da ostvari autokefalnost, sve postaje jasnije. Na ostvarivanju makedonske autokefalnosti združeno su radile jugoslovenske komunističke vlasti i polujavno Vatikan. Verske komisije po naredbi Josipa Broza, iskoristile su kao „tupa oruđa” svoje komunističke podanike Dobrivoja Radosavljevića, Miloja Dilparića, Doneta Ilijevskog…. Tu su u glavnim ulogama bili Petar Stambolić, Edvar Kardelj, Veljko Vahović, Kosta Crvenokovsi i Ante Antonije Jerkov.

Kada sam devedesetih godina prošlog veka pisao o ideološko-političkim uzrocima formiranja MPC često sam sretao ime Anto ili Antonije Jerkov (na slici dole). Tada se o njemu vrlo malo znalo, osim da je moguća spona između Vatikana, Zagreba i Skoplja.

Ante JerkovDa je u pitanju ekspert koji je poluskriveno sprovodio politiku Vatikana, otkrio mije nedavno naš vrsni istoričar Nikola Milovančev, iz Ljubljane. Antonije Jerkov je bio teolog, verski analitičar, izdavač, urednik i novinar, poludipolmata i čovek za specijalne versko-nacionalne zadatke. Specijalnost mu je bilo, vele pojedini istraživači  „sejanje raskola i pisanje ustava raskolničkim nepriznatim crkvama”.

Jedno vreme Jerkov je, kao učenik boravio u Valjevu (završio malu maturu), gde mu otac bio žandarm oko 1936: Mnogi moji Valjevci  širili su priču da je Jerkov, veliki intelektualac, jugoslovenski orjentisan, spreman da u Rimu ugosti srpske i makedonske intelektualce, da im isplati visoke honorare, da pomogne umetnicima …. Jednom rečju, mnogi iz  Valjeva su bili uvereni, da je to divan čovek i izdavač, koji razume svakog. Čak je navodno, po tim pričama, bio zaštitnik Srba u Hrvatskoj i protivnik  NATO bombardovanja Srbije i Crne gore. Prikazivao se i kao prijatelj nekih čelnika Jevrejske opštine iz Beograda?

Mnogi tvrde da je to bila samo vrhunska gluma i kamuflaža. Čovek koji je bio Pavelićev jurišnik i omladinac, autor ustava Pavelićeve genocidno inspirisane Hrvatske pravoslavne crkve, bio je finansiran iz vatikanskih fondova, ali i od Socijalističkog saveza radnog naroda Hrvatske i pojedinih jugoslovenskih spoljnotrgovinskih firmi. Pa čak i od strane Ambasade Jugoslavije u Rimu. Jedno je javno proklamovao, drugo mislio, a treće sprovodio u delo. Srbi iz Trsta su mislili da je u pitanju tajni udbaški agent ubačen među ustaše.

Kada sam krajem prošlog veka upitao jednog katoličkog nadbiskupa da li poznaje Jerkova, dobio sam odgovor, onako preko ramena „Mi rimokatolici treniramo tajnu diplomatiju, već dva milenijuma!”

A onda sam 8. oktobra 2003. pročitao sledeću vest:

„Hrvatski novinar Antonio Jerkov (80), koji je od četrdesetih godina živio i radio u Rimu, umro je u utorak u tom gradu, objavljuje u srijedu dnevni list „Repubblica“.Jerkov je došao u Rim na studij teologije ali je, napustivši Crkvu, postao analitičar vatikanske politike, kao i balkanskih zbivanja. Bio je direktor i glavni urednik agencije „Relazioni religiose“, te je izdavao i uređivao i časopis „Balcanica“. Jedna od njegovih kćeri Barbara Jerkov je novinar u listu „Repubblica“, dok je druga, Janja Jerkov profesor bugarskog jezika i književnosti na rimskom sveučilištu Sapienza.”

U međuvremenu, iz krugova istoričara stizale su potvrde da je taj divni, prijatni intelektualac, istovremeno autor ustava zločinačke Hrvatske pravoslavne crkve i nepriznate MPC.  Sve to potvrdio je dnevni listi “Politika” u izdanju od 22. 12. 2009. godine (https://www.politika.rs/scc/clanak/116863/Hrvatski-pravoslavci-na-temeljima-endehazije).

Tako ispade da mi je trebalo pune tri decenije da nešto shvatim i sklopim mozaik. Anto ili Antonije Jerkov (koristio je kažu i još jedno treće ime) bio je tada prijatelj Kira Gligorova, vladike Dositeja, Koste Crvenkovskog i drugih tvoraca MPC. Jerkov je bio „produžena ruka Vatikana”, kako to kaže, jedan moj Valjevac, koji se seća priča da je Ante veliku maturu položio u Valjevu, gde se vratio na samo nekoliko dana 1941. godine, jer je 1937. godine zbog  nacionalističkih ideja morao da napusti grad na Kolubari.

Sad kada se vratimo u aktuelno vreme, uz ovu priču shvatamo koliko je bila mudra odluka Srpskog arhijerejskog Sabora. Mudro se srpski arhijereji izbegli  i da pomenu Carigradsku patrijaršiji i ne kanonski pokušaj patrijarha Vartolomeja u vezi MKC. S druge strane, i Makedonci su dobili mogućnost da sami odlučuju o imenu svoje crkve i sudbini svojih eparhija u dijaspori. Druga je stvar, što su sve to mogli da urade i 2002. godine i takozvanog Niškog sporazuma sa patrijarhom Pavlom. Tad se u kanonsko jedinstvo sa SPC jedino vratio vladika Jovan Vraniševski. Pravoslavni svet i SPC nikada ne smeju zaboraviti na žrtvu ovog velikog duhovnika i stradalnika, kojeg su Makedonci pet puta krivično sudili na pravdi Boga i držali utamničenog peti po godina.

Naslovna fotografija: Vatikan, mesto gde se Antonio Jerkov osećao kao u svojoj kući i čiju je politiku slepo sprovodio  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.