Написала: Софија Мришук (Био једном један Београд)
У години када обележавамо 90 година од смрти академика Владана Ђорђевића (Београд, 1844 – Баден код Беча, 1930), једне од најистакнутијих личности културног, научног и политичког живота у Србији XIX века, Српска академија наука и уметности приредила је изложбу „Владан Ђорђевић: портрет неуморног ствараоца” у Галерији САНУ.
Као увод и својеврсан позив да, уз поштовање свих епидемиолошких мера заштите, посетите ову изложбу која ће бити отворена до 13. децембра 2020, делим с вама пар цртица о Владановом рођењу, детињству и раном школовању из књиге др Војислава М. Суботића издате 1910. поводом педесетогодишњице рада др Владана Ђорђевића.
Академик Владан Ђорђевић/из колекције фотографија Милоша Јуришића
„Кад се Владан родио, варош Београд простирала се од тврђаве до шанца на коме су биле четири капије: Стамболска, Видинска, Варошка и Савска. Изван шанца и тих капија на њему су била раштркана турска гробља, чак до Теразија, садашње улице Краља Милана. Ко год је од Београђана хтео само да загради који плац изван шанца („шарампова“) добијао је на тај плац тапију да је његова својина.
Тако је млади хећим Ђорђе, доцније санитетски поручник Ђорђе Ђорђевић, добио један плац у пређашњој Господској, а сада Бранковој улици, и то баш онај на коме је данас кућа у којој је сада Српска краљевска aкадемија наука и уметности.
На том плацу сазидао је хећим Ђока себи кућу 1842. године, па се онда оженио Маријом, сестром Томчета (Томе Лека), једног од првих болтаџија чаршије београдске.
„Лепа Маца“ (тако су је звали њени сувременици), играла је на Ваведење, 21. новембра 1844. године, ваздан у неким сватовима, а кад се с игранке вратила кући родила је мушко дете.
Кад је хећим Ђока отишао своме венчаном куму, Кочи Герману, једном од тадашњих најугледнијих Београђана, да му јави да је добио кумче, и да га замоли да то кумче крсти, Коча се јако обрадовао, и ту ноћ, од радости, није могао заспати. Мислио је како ће му име наденути. Узео је своје „књиге инџијеле“ и сву ноћ их је претурао да у њима нађе како се звао најславнији лекар старих Грка, јер је баш тим именом хтео да крсти сина хећима Ђоке, не би ли и он постао „дофтур“.
Пред зору тек нашао је да се најславнији лекар у старој Елади звао Ипократис и када је у Цркви светих Архистратига крштавао дете, па га је свештеник упитао какво име хоће да му надене, Коча Герман рече:
-Ипократ.
-Нема таквог свеца у православном календару – рече свештеник у чуду.
-Човек који је то име носио учинио је више добра роду људском него неколико туцета светаца.
-Добро. Кад је тако нека буде воља твоја, газда Кочо. Крштајет сја раб Божји Ипократ!
Кад су дете однели кући и казали како му је име, његова мајка, која се родила „преко“, у Белој Цркви, само хукну:
– Ију, тешко мени, какво је то име? Ја га не могу ни изговорити, а камоли тепати!
Не прође ни година дана, а у садашњој Палилулској касарни отворише прву болницу српске војске у којој је и лекарски помоћник Ђорђе Ђорђевић добио стан, те је своју кућу издао под кирију гђи Шпачековици за њену прву женску школу. Када је на Источном Врачару озидана нова велика Војна болница (онде где је сада Трећа београдска гимназија) хећим Ђока пресели се у њу.
И тако је мали Хипократ провео детињство у овим двема војним болницама. Другови су му били војници на стражи, играчке су му биле дрвене пушке које су му дељали разводници страже болничке.
Када је дете дорасло до школе, одведоше га у ону авлију до Саборне цркве, где је сада једна од палата београдских основних школа. Онда су у тој авлији биле две школе: лево у већој згради, у којој је било и прво београдско „читалиште“, беше српска, а десно у мањој кући беше грчка основна школа. Онда су се грчке школе шириле чак до Сент-Андреје иза Будима; онда су многа српска деца најпре ишла у грчку школу, па после у српску (Доситије Обрадовић, Илија Гарашанин, Симић, Петронијевић). Онда је грчки језик још
био међународни на Балканском полуострву. Зато и малог Ипократа, иако му је матерњи језик био српски, дадоше најпре у грчку школу. Али није дуго у њој остао…
…Кад је Ипократ свршио и седми (онда последњи) разред гимназије, и дошао да се упише на правни факултет Лицеја, 1862/63. школске године, па је поднео школску сведоџбу: „да је Ипократ Ђорђевић с одличним успехом свршио гимназију“, тадањи декан Ђура Даничић почео је с њиме овакав разговор:
-Ја бих вам предложио да ово грчко име замените каквим српским именом.
-Зар то може да буде? – зачуди се ђак – За то треба одобрење г. попечитеља внутрених дјела, а ја и не видим зашто бих мењао име?
-Само за мењање презимена треба одобрење г. министра. Прво име може се променути без ичијег одобрења, ви знате да смо Јанаћија Кујунџића прекрстили у Милана, Косту Новаковића у Стојана, Михаила Лазаревића у Радмила. И ви сте из тога кола младих књижевника. Ружно би било да ви један задржите то необично туђинско име. Зато вам ја предлажем да вас заведем оним именом којим потписујете ваше књижевне радове у „Даници“.
И тако је Ђура Даничић, кум и ментор читавог овог поколења, Ипократа прекрстио у Владана Ђорђевића.“
Захваљујем увек љубазном и спремном да помогне Милошу Јуришићу на овој фотографији из његове колекције, коју ћете можда видети и уживо када посетите изложбу…
