Кад српски принц иде да се бори као обичан војник

„Хоћу да се борим као обичан војник“. Загрмео је то чак и један српски принц, а управо тако и гласи и једно мало, а врло, врло занимљиво поглавље у мемоарима принца Ђорђа Карађорђевића, у коме се сведочи о, како је сам истицао, највећој неправди коју је доживео.

Година – 1912. Ђорђе је већ уступио право на круну млађем брату, Александру, а ту чувену, једну од најважнијих година у српској историји, дочекао је с новим проблемом.

Ево његових речи:

„Догодила ми се велика незгода. Осећао сам се рђаво неколико дана. Париски живот или париска клима у ово време, а можда и нервни потреси због разних доживљаја, бацили су ме у постељу. Лекар ми је дао извесне лекове, а ја сам непажњом узео велику дозу. То је довело до велике интоксикације организма и једва сам остао жив. Хитно је позван чувени француски психијатар Ернес Дипре. После прегледа, послао је моме оцу један веома повољан извештај о мојој болести, који су мој стриц Арсен и др Сава Петровић прочитали и са задовољством ми саопштили његов садржај.

Сећам се да ми је сам доктор Дипре рекао – после прегледа – да ће моје здравствено стање, изазвано жестоком интоксикацијом, поправити већ после неколико недеља одмора у природи. Препоручио ми је стога да што пре одем у Швајцарску на климатски одмор.

Отац, по пријему извештаја доктора Дипреа и извештаја нашег посланства у Паризу, написао ми је хитно писмо да послушам доктора и одмах кренем за Швајцарску. Послао ми је и свог личног лекара, др Николајевића, да ме прати на овом путу.

Лекар ми саветује да се не замарам и не узбуђујем док се одмарам, али то је лакше рећи него учинити. Вести, које стижу у Швајцарску из земље и иностранства, обеспокојавају ме. Спољна ситуација за нас је врло опасна. Турци нас већ дуже времена провоцирају, а ових дана извршили су покољ у Македонији. Странка Младотурака, најзад на власти, жели да спроведе реформе у Македонији и да сатре хришћански живаљ. Отац и наша влада веома су узнемирени због тога. Стање је тако опасно, да је дошло и до промене владе код нас: кабинет Марка Трифковића је пао и нову владу је образовао Пашић. Познато је да је Пашић погодна политичка личност у овом тренутку, као присталица руске тезе: да се одржи статус-кво на Балкану.

И Бугарска је забринута. Ових дана је наченик њеног генералштаба јавно напао политику Турске и нагласио да чврсто верује да ће балканске државе умети да бране своја права – и да су спремне. Његова изјава одјекнула је Европом готово као позив на рат.

Иако се др Николајевић труди да ме поштеди од вести о овим догађајима, ја сам добро обавештен и желим да кренем за Србију. Новине које примам све више говоре о озбиљности догађаја. Тако сазнајем да отац данима конферише са Пашићем и да су у сталној вези са Бугарима, са којима је већ закључен војни савез. Уговор о пријатељству и савезу са њима, закључен 13. марта, проширен је у Балкански савез када је склопљен и војни споразум између Бугарске и Грчке. Сви знаци говоре да на Балкану почиње да се комеша.

Написао сам оцу писмо да желим да се вратим у Србију и од њега добио хитан одговор. Саветује ми да прво отпутујем код тетка-Јелене у дворац Ракониђи, а он ми обећава да ће ме известити ако се стање погорша. Послао ми је и коминике који је издала наша влада. Читам кроз редове. Ако коминике треба да умири наш народ, он не може да умири и моје неспокојство. Ипак ћу послушати оца. Ако дође до сукоба, сазнаћу то из италијанских новина.

Тек сам стигао у Италију, а у Београду је објављена општа мобилизација и заказана ванредна седница Народне скупштине. Истовремено са Србијом објавиле су мобилизацију и Бугарска, Грчка и Црна Гора. Вратио сам се хитно у земљу и био сведок одушевљења с којим је наш народ дочекао вест о мобилизацији. Краљ је престоном беседом отворио седницу ванредног сазива Скупштине, изјављујући да су мобилизацију диктирирале опште прилике на Балкану.

Краљев говор дочекала је Скупштина бурним клицањем и овацијама. Реаговање посланика и народа на улици било је такво да се јасно видело да ће Срби радосно полетети у окршај, који им је наметнут. Свет је сатима чекао на улицама да поздрави краља, а наш пролаз од Скупштине до двора личио је на тријумф победника који је већ срећно завршио рат, па се победоносно враћа у земљу. Не зна се ко је тога дана више клицао: посланици у Скупштини, који су стојећи поздрављали краља и више пута прекидали речи његове престоне беседе – или народ на улицама.

* * *

Црна Гора је објавила рат Турској и борбе на границама већ теку. Деда је први раскинуо Гордијев чвор, а узрок томе је био упад турске патроле на црногорске карауле код Берана.

Објаву рата Црне Горе Турској обзнанила су српском народу ванредна издања листова и цео свет је изашао на улице. Огромне масе грађана слегле су се и пред посланствима пријатељских земаља: Бугарске, Грчке и Румуније. Одушевљено се манифестовало Црној Гори и краљу Николи. Краљевић Мирко, врховни војсковођа свих мојих дечачких ратничких игара на Цетињу, отпутовао је у Подгорицу, где се налази главни војни штаб црногорске војске.

Као војник, и као официр српске војске, сматрао сам за своју најсветију дужност да и сам одмах кренем у прве борбене редове. Отац је, по Уставу, био врховни командант војске, Александар као престолонаследник имао је да командује Првом армијом, а целокупна Коњичка дивизије падала је под команду мога стрица, кнеза Арсена.

Првог дана после прокламације, одмах по објави краљевог указа, пожурио сам оцу да сазнам свој ратни распоред и своје дужности. У очевом кабинету затекао сам и Александра. Обојица су били нагнути над столом и заједно су посматрали „општи ратни план“ и „план бојишта“.

-Дошао сам по свој ратни распоред, оче – рекао сам узбуђено. – Желео бих одмах да кренем.

Отац се подигао од стола, за којим је дотле посматрао ратне планове, и полако, старачки, пошао прозору. Није рекао ни речи и окретао је очи да ме не гледа.

Александар, напротив, зачуђено је подигао обрве и погледао ме самопоуздано и упитно.

-Распоред? Какав распоред?

-Тражим да ми се саопшти којој армији припадам и које је моје место команданта – рекао сам мало нервозно, уверен да ме Александар није добро разумео. – Нисам добио распоред, нити знам коме треба данас да се јавим. Спреман сам да пођем. Нећу да чекам.

Отац је опет оборио очи и – за моменат је завладала тишина. Ова чудна тишина, у моменту када сам узбуђено долетео да се са оцем опростим и када сам, понет одушевљењем и журбом, једва чекао да га загрлим, учинила ми се готово језива.

Са свих страна, изван ове собе, чули су се гласни узвици, наредбе, покрети. Свет је на улици галамио, кола кретала, а топот коња испуњавао је ваздух… Само је у овој соби владала нема тишина.

Љутито сам лупио ногом о патос. Отац се тргнуо, али и даље је ћутао.

-Шта је ово, забога? – повикао сам. – Напољу је хук, војска креће, сви хитају у команде, а вас двојица као да сте окамењени.

Отац је хтео нешто да каже, али је застао. Није више посматрао шта се догађа на улици, већ је некако необично, као молећиво, гледао у Александра.

На очев упитни поглед Александар је мало стиснуо усне и пркосно се одмакао од стола. Један тренутак смо се гледали ћутећи – а онда је он кренуо мени.

-Ниси у распореду – рекао је одсечно. – Ратни план ти не даје никакву команду. Не мораш да идеш у рат…

Да је бомба пала између нас, мислим да би ме мање погодила него ове речи.

-Да не идем у рат? … А рат је већ почео… Шта је теби?

Било је то нешто за мене несхватљиво… Отаџбина је звала, сваки Србин је кретао из свога места, из своје родне куће, од своје породице… Људи су полазили са песмом на уснама, са одушевљењм у срцу, само са једно мишљу: напред за Отаџбину!

Док сам, узбуђен и у недоумици, гледао час у оца, час у Александра, мој млађи брат, до јуче тако љубазан – као да је сад одједном израстао преда мном и претворио се у споменик подигнут великанима погинулим у рату.

-Био си у Швајцарској када се правио ратни распоред – изустио је немарно, као да говори о нечем сасвим обичном, а не о нечем што представља бити или не бити мога живота. – Нисмо предвидели никакву команду за тебе. Остани где си.

И пре овог тренутка, тако светог и тако судбоносног за народ моје земље, и доцније у животу, имао сам више пута, и можда више него ико, прилике да осетим и чујем људске неправде, али ми ниједна није изгледала страшнија, тежа, увредљивија и несхватљивија.

Од детињства, од дечачких игара на Цетињу, па кроз дане кадетовања у Петрограду и затим као престолонаследник у Београду – од колевке готово па до момента овог разговора, спреман сам за војника. Љубав коју сам осећао према отаџбини и српском народу разликовала се од оне коју су осећали други Срби. Као дете изгнаника сањао сам у туђини о овом тлу, о овом народу, о борби за слободу и опстанак баш ових људи који су данас, са заносом и полетом, јурили у рат – за спас Отаџбине.

Јурили су сви: млађи људи, седи старци, недорасла деца. Онај који није био у спсисковима ишао је у добровољачке чете. Свако се одуживао земљи како најбоље уме и може – свако је нешто хтео да приложи за њено добро, за њену слободу, за њену част. А изнад свега – на високо подигнутој застави човечности и љубави крупним словима блистала је мисао: „Напред, брату у помоћ, брату који страда!“ … Подигао се цео народ као један човек, кретало се у борбу, у крв – у смрт, и никоме ни на ум није пало да не крене. Никоме, сем мени – младом ратнику од 25 година, војнику Отаџбине, активном официру српске војске, није било забрањено да пође.

А ко ми то брани? Рођени брат, онај кога сма у шестој години учио да држи дрвену пушку у рукама, онај кога сам штитио у дечачким ратним играма… Онај коме сам добровољно уступио право да данас ово може да ми забрани.

Крв ми је јурнула лице, у свест – замрачила ми очи, собу, видике…

-Ко си ти да ми ускратиш право учешћа у рату? – дрекнуо сам и полетео на Александра. Хтео сам да га смождим.

Наглим корацима – неуобичајеним за своје покрете – отац се створио између нас двојице.

-Смири се, сине мој – чуо сам родитељски глас. – Смири се. Ратни распоред ти, додуше, не даје никакву команду, али ако ти хоћеш, иди у рат. Иди, ја те благосиљам.

И очева рука се подигла на благослов.

Погледао сам у оца. Хтео сам и њему нешто непријатно да кажем, али ме је спречио болни израз његовог лица. Ипак сам, салутирајући по војнички, рекао:

-Ићи ћу и идем! Нико ме у томе не може да спречи. То је моје право, Величанство.

Чим сам то изговорио – као вихор излетео сам из собе.

***

Из истих стопа кренуо сам у свој стан. Узео сам доглед, гурнуо револвер у џеп и наредио да ми се доведе коњ. Мој сеиз ме је спреман чекао.

-Јаши! Крећемо!

Кренули смо београдским улицама… Касом, ја напред, сеиз за мном… Свет се окретао, застајао, поздрављао ме, нешто ми довиквао – али ја ништа нисам разумео. Отпоздрављао сам аутоматски и јурио даље… Напред! Напред!

Али, куда? Нигде нисам био уписан, нико ме није чекао да се јавим… Краљ је био врховни командант, Првом армијом командовао

 је Александар, а чика Арсен предводиће коњицу… Нећу тамо. Нећу нигде где су они, нигде где је моја родбина, коју сам тако волео, а за који ми се данас чинило да је туђа… Даље од њих, што даље и што даље…

Куда? Куда? – лупало ми је у свести.

Одједном ми је синуло… У другу армију. Њоме је командовао мој пријатељ, генерал Степа Степановић.

Текст: Дарко Николић/Партеон