Јутјубу смета песма о Косову!

Нова песма култног српског бенда Београдски синдикат носи назив “Догодине у Призрену”, а посвећена је свим невиним жртвама на Косову и Метохији. Песма је изведена заједно са етно групом “Траг” а говори о светињама на Косову и Метохији и о томе како је српска земља насилно отета, уништавана и спаљивања.
Међутим, песма “Догодине у Призрену” могла би бити уклоњена са Yоutube канала, иако је за само један дан приказивања имала више од 150.000 прегледа. Чланови групе су добили обавештење да је спот узнемирујућег садржаја, па ова друштвена мрежа размишља да га уклони.
У споту београдских репера приказани су документарни снимци немира на Косову и Метохији, као и сцене бомбардовања 1999. године, а песма је за врло кратко време усијала друштвене мреже.
“Моментално смо уклоњени са трендинга, где смо од врло брзо били на позицији број један”, пожалио се члан Београдског синдиката Феђа Димовић на свом Фјесбук профилу.
У најваи песме „Догодине у Призрену“ свпјим фановима из Београдског синдиката су послали поруку:
“Драги пријатељи, одавно смо рекли, и безброј пута поновили, да у борбу за оно у шта човек верује нема повлачења, нити предаје.
Управо зато смо све што нам је ових година било у срцу и на памети покушали да уградимо у стихове и тонове песме која је пред Вама. Свим срцем хвала дивним људима из етно групе „Траг“, захваљујући којима је она много лепша и јача. Песму посвећујемо свим нашим невиним жртвама на Косову и Метохији. На нама је да их никада не заборавимо и не осрамотимо, Бог ће дати да нам се не понове.”
Песму „Догодине у Призрену“ одмах по објављивању дали смо у нашој видео секцији, али сачуваћемо је и у овом тексту у случају да је Јутјуб уклони.

Ово су стихови песме „Догодине у Призрену“, прочитајте:

Куда бих да не знам где је наша тачка полазна –
где је наших гробова као у пољу божура,
немих сведока свих векова силних подвига
јунака који радије су страдали на ногама?
Зар су плодну земљу нахранили они костима
да данас бисмо ћутали, док нам је сила отима?
Зар је битно да ли сам с Метохије ил с Дорћола,
да би ме због неправде сама душа заболела?
У овој борби не ни авиони,
вреде уџбеници школски у којима јасно стоји:
ко је уздигао храм, ко скрнавио је олтар,
које наслеђе је част вечна а шта је срамота.
Ни бомбе, ни гласања не избрисаше Лазара,
докле генерација нова на њему стасава.
Изгубљено није никад оно што је свето.
У нади расти, црвен цвете, да браће те опет неко.
Мој компас је твој корен, у грудима срце моје.
Без њега сам, за новцем, без Милости путем проклет.
И ко лађе од папира, које броде лажи морем,
у суштини само тонем…

Стално питате ви мене шта ми значи Косово.
Није вам јасно? Објаснићу вам поново:
Косово је семе из којег сам ја поник’о,
извор и корито из ког је народ потеко.
Кажу нам зли језици да Косово је пропало.
Неверни и слаби кажу Косово је готово.
А ја вам свима кажем само Косово је отето,
рушено и спаљено од душманина проклетог.
Чудно вам што градско дете нема неке друге теме
јер сад је такво време – свако гледа само себе.
Живимо без вере, без наде и без жеље.
Зидамо куле а заборављамо темељ.
Јер народ без порекла то је пресушена река.
Без мајке ми смо чеда, што су остала без млека.
Ал’ ту на месту старом, где је Милош живот дао
вођен Лазаровом правдом, опет васкрснуће народ.
Јер у нама и даље живи предсказање –
Косовски завет који трајаће занавек.
Зато учимо децу да знају праву истину.
И нек нам поздрав буде: „Догодине у Призрену!“

А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.

Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена,
Орао си мога неба ал’ крила су ти сломљена.
Моја горка суза, у мојим грудима празнина,
срце отаџбине моје, моје личности суштина…
У пољу божури никли, из крви јунака без страха.
На месту где се моја земља уздиже до неба,
показао нам владар за шта ваља да се страда.
За Космет нас је Лазар вез’о и митом и клетвом.
Ђаво тада није стао, па је зла и даље слао –
гадне душмане и багру, на ово што остаде нас мало.
Само некад били Турци, онда дошли гладни вуци.
Јуче био нам је колац, сад нас муче у жутој кући.
И још бране ми да не смем да гледам моје фреске
јер ће за час да ме сете на поносне нам претке,
да не чујем никада песму Дечанских монаха,
у срцу, Милоша јунака, да не пробуди се снага.
Све те подвале ја знам и безброј пута ви’до сам
крстове кад ломе нам и скрнаве нам Видовдан,
Ал’ није први пут нам, овде, да смо у збегу и сеоби.
Ал’, кад време прође, сељак својој њиви дође.
Јер ми гинули смо свуда, за слободу стално,
да јунаку би се, сутра, Србин дете звало.
Зато добро слушај, сине: И најгорем се прашта
ал’ за отаџбину гине.
Космет вечно земља наша!

А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.
Божури да нам васкрсну
славу, догодине у Призрену.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.