Један је Црњански, а много сеоба

Пише: Др Миливоје Павловић 

Измештање људи и народа по Земљиној кугли део је историје човечанства од самих почетака. Некад добровољно, а некад присилно, често због економских невоља, а који пут из политичких разлога, каткад бежећи од ратних пожара, а понекад учествујући у њима, појединци и групе напуштали су завичај тражећи срећу и безбедно место у новом географском, друштвеном и културном окружењу. Савремени антрополози говоре да је историја идентитета – след сеоба, случајности и прилагођавања. Један од њих, француски научник Мишел Ажије, творац синтагме „нови космополитизам”, чак тврди да ниједно људско биће никада није било аутохтоно и да су границе увек биле нестабилне.

Ова релативизација односи се и на српски народ, чије сеобе одавно интензивно теку у различитим правцима, и у силовитим таласима запљускују све континенте. Од Чарнојевића до наших дана, али и пре Чарнојевића, Срби на разним меридијанима планете деле сложено осећање двоструке припадности, уносећи у дијаспоричност света бреме својих антрополошких специфичности. То су људи с двоструким теретом на плећима, подвргнути не баш пријатном „обреду раздвајања и спајања”; они су и тамо и овде, а често ни тамо ни овде.

Сањајући завичај из даљине, избеглице се, као и свака мањина, свакодневно суочавају с недостатком моћи у односу на различиту већину. Једна песникиња је то осећање давно описала овим речима: „Овде је сувише овде – тамо је сувише тамо”. Нешто млађи писац српског порекла Велимир Чолић, избегао у Бретању, у књизи „Егзил за почетнике” овако описује емоције нашег сународника измештеног из завичаја: „Кишни човек, затворен у тишину, прожет грчевима и промуклим кашљем несанице”.

Размере интелектуалне тескобе избеглица није скривао ни Данило Киш, који се у Париз преселио добровољно, и није ово измештање доживео као „изгнанство из синтаксе”: одселио се као већ познати писац, и у граду светлости наставио је (иако полиглота) да пише на српском, „језику на коме сања”. Описујући Париз из перспективе коју је више видео као номадску него као гастарбајтерску, у једном разговору рекао ми је да, кад се пробуди, и кад чује како се нашијенци испод прозора дозивају и псују на српском, одједном не зна где је – на Вождовцу или у десетом арондисману…

Наши разговори о социокултурној, друштвеној и економској позицији исељених из Србије, као што се види, не морају да почну с Црњанским, који је први снажније обрадио емотивни свет измештених, дефинишући Србе као „народ сеоба”. Како у метафоричним „Сеобама”, тако и у „Роману о Лондону”, чији је главни јунак такође емигрант. Етно-историјски простор Срба и надаље се шири брзином коју су поспешили ратови, санкције, епидемије и глобализација. Београдски афористичар Митар Ђерић изразио је нове невоље овом ефектном сликом: „Један је Црњански, а много сеоба”.

Историја је штедро разбацала делове српског народа најпре по Балкану и Подунављу, а потом по целој планети, тако да данас нема географске тачке на којој се на српском не дозива лепша будућност и не сања она звезда у бескрајном плавом кругу.

Више од трећине нашег народа данас живи изван матице (између 3,5 и четири милиона људи). Иако у почетку економски рањиви, неки од тих људи данас су пословно веома моћни и располажу имовином којом могу да се убрзају препородни процеси у српској привреди. Према подацима Народне банке Србије (за 2018), дијаспора само легалним токовима годишње унесе у матицу око 3,4 милијарде евра. Другим каналима пристиже бар још толико. А то је тек део средстава која би могла бити искоришћена, а леже у банкама. Недавно је Стеван Барт, војвођански Немац рођен 1937. у Футогу, а сада успешни електроинжењер у Немачкој, написао да Срби у Немачкој – иначе други по бројности међу странцима у овој земљи – располажу имовином од најмање 50 милијарди евра. Према наводима овог југошвабе, који пише на српском и немачком језику, 90 одсто својих прихода остварених у Немачкој, Срби и троше у тој земљи.

Српска матица превазишла је некадашњу навику да људе у расејању назива именима с неприкривеном идеолошком конотацијом. Термини попут избеглиштва, емиграције и исељеништва замењени су неутралном позајмљеницом из грчког – дијаспора (дословно: део народа раштркан по свету). Али, део предрасуда као да је и даље на снази. На пример, матица не чини довољно да средства која дозначује дијаспора преусмери из потрошње у инвестиције. Још мање се труди да изнађе механизме директног и повлашћеног улагања дијаспоре у капиталне пројекте у Србији. Зар наши сународници из света не заслужују исти, ако не и бољи третман у односу на стране улагаче и кредиторе?

Држава још није вратила дуг Фонду „Дијаспора за матицу” који је својевремено узаптила досовска власт… Зграда у Васиној улици у Београду, адаптирана за контакте са дијаспором, у међувремену је усмерена на друге намене, а некадашње Министарство за дијаспору спуштено је на ниво Канцеларије, а потом Управе, која дуже од три године нема директора. Вапај за бољом комуникацијом с матицом један наш човек из белог света овако је исказао на недавном састанку у Београду: „Ако вас седам милиона има у Влади Србије 16 министара, зар нас четири милиона расељених не може да има једног?”

Матица се предуго колеба око бољег третмана људи из дијаспоре и њихових улагања, иако је сасвим белодано да су у односу на све друге, па и на видове банкарског уцењивачког кредитирања, једино прилози из расејања редовни, безинтересни и без условљавања.

Дијаспора стално треба да осећа, као неку врсту унутрашњег гласа, тај позив да се врати у матицу и да с муком стечени новац уложи тамо где су јој корени.

Насловна фотографија: Са прошлогодишњег Српског фестивала у Клирвотеру на Флориди

*Аутор је професор Факултета за културу и медије

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.