Inženjeri srpske svesti

Piše: Radivoje Peca Petrović

Na kom to jeziku piše Peter Handke, veliki austrijski književnik i intelektualac, osvedočeni prijatelj Srbije, čovek koji je mnogo rizikovao, izgubio verovatno i Nobela zbog svog prosrpskog stava, kada ga nema među počasnim gostima ovogodišnjeg beogradskog Sajma knjiga u okviru projekta “Jedan jezik – četiri zemlje”?

Vladalo je uverenje da veliki Handke stvara na nemačkom jeziku, ali izgleda da smo svi koji tako razmišljamo bili u zabludi. Traga se za njim po halama Beogradskog sajma, ali Handkea – nema. A što je još tragičnije, niko ga od zvaničnika srpskog kulturnog establišmenta i ne pominje u skladu sa onom našom “koga nema bez njega se može”.Reklo bi se, ipak, da izostanak jedne takve ličnosti kakav je ovaj austrijski bard pisane reči, koji je mnoge zadivio, iznenadio, a dobar broj i razbesneo svojim transparentnim opredeljenjem na strani Srba i Srbije tokom 90-ih kad je bilo najteže – od čega mu se posebno ne zaboravlja prisustvo na sahrani Slobodana Miloševića, kao da je njega a ne Dačića izmislio bivši šef srpske države  – predstavlja mnogo više od domaćeg nevaspitanja i skandala.

Ovde je reč o potvrdi paradigme jedne dugoročne i perfidne politike temeljne promene srpske svesti po meri zapadnih vrednosti, za koju se dugo verovalo da je svojstvena tzv. Drugoj Srbiji i dobro poznatim nosiocima autošovinizma među nama, a kako se previše često pokazuje predstavlja suštinski i glavni kurs aktuelne vlasti.

Zato je i moguće da je u roku od samo nedelju dana na javnoj sceni Srbije bogata ponuda kritika, prozivki, blaćenja i optuživanja Srba od onih koje smo domaćinski primili i ugostili, a da se u Srbiji niko zbog toga preterano ne potresa. Brešu mešanja u unutrašnja pitanja Srbije, valjda već po navici, otvorio je Kajl Skot, američki ambasador u Beogradu, koji je među prvima prigovorio što će Vojska Srbije angažovati časnog srpskog generala Vladimira Lazarevića kao predavača koji bi na visokim vojnim školama kod nas podelio svoja ratna iskustva sa budućim starešinama otadžbinske armade.

Bez obzira što je svakom istinskom Srbinu jasno koliko je general stvarno skrivio da bi tamnovao, on je dodeljenu mu kaznu pošteno odslužio i po svim ovdašnjim i Božijim zakonima ima valjda pravo da se vrati normalnom životu, ma koliko to posle svega što je propatio bilo iluzorno. Za najveći deo javnosti to je nesporno, ali ne i za uvaženog ambasadora kome je, osim ministra Vulina, Srbija ostala dužna principijelniji odgovor, makar na liniji onoga što nam u čestim javnim nastupima pripoveda aktuelni šef države, uveravajući domaću sluđenu javnost kako on nikome ništa ne prećutkuje. Usput je ambasador Skot ponovo otvorio i pitanje statusa  Ruskog humanitarnog centra u Nišu, kontinuirano gradeći sistematski pritisak na rusko-srpske odnose i odbranu navodno interesne sfere SAD na Balkanu.

Štafetu u promeni svesti Srba potom je preuzela nemačka književnica i Nobelovka Herta Miler na tribini posvećenoj njenom liku i delu povodom Sajma knjiga u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. Jer, kako drugačije objasniti potrebu jednog značajnog pisca da na književnoj večeri drži politički pamfletski govor, usput se ne libeći da uvredi domaćina i njegove žrtve u nelegitimnom zločinačkom aktu koji je počinila njena država. Dakle, umesto da se većina intelektualaca kakva je i Herta Miler, koji stižu u Srbiju iz onih 19 zločinačkih zemalja koje su učestvovale u Milosrdnom anđelu i bombardovanju, civilizovano izvine, izražavajući tako svoje ljudsko neslaganje sa neviđenim aktom nasilja u Evropi krajem XX veka, gospođa Miler je usred Beograda, arijevskom arogantnošću održala predavanje sa osnovnom porukom da su Srbi sami krivi za sve što im se dešava.

Optužbe na srpsku stranu za rat u Bosni, oteto Kosovo, najoštrije kvalifikacije na račun Srpske pravoslavne crkve kao navodnog ratnog huškača u bivšoj SFRJ, međutim, ostale su bez odgovora iz prepune pozorišne sale prestonog Beograda. Poznati srpski  pisci, nazovi intelektualci, mnoga zvučna imena sa srpske javne scene, niko „ni zuba da obeli“ i reaguje na očigledne političke klevete. Naš pisac Vladimir Pištalo, svedočeći javno o sopstvenom prisustvu na tribini nemačke ugledne književnice, izjavio je da se „jako razočarao“ onim što je čuo.

Uredno poštujući agendu zapadnih optužbi, gospođa Miler je usput zakačila svojim verbalnim maljem i Rusiju i Putina, kao da se u njoj probudio davno uspavani gen, o kome se u javnosti  malo zna. Prema nekim neproverenim austrijskim izvorima, naša gošća je potomak, kći SS oficira u Drugom svetskom ratu, što nije presudno, ali može da bude važno. Podatak treba uzeti sa velikom rezervom, budući da je možda i netačan, mada se prema istupanju gospođe Miler u beogradskom pozorištu to nikako ne bi reklo.

Svojevrsni ukras u srpskoj nedelji knjige, kojoj bi možda primereniji naziv bio „Nedelja promene srpske svesti“ obezbedio je zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Hojt Brajan Ji koji se toliko uživeo u ulogu američkog prinudnog upravnika Srbije da je svoju posetu otvorio izjavom na solidnom srpskom jeziku, prema kojoj “Beograd neće moći više da sedi na dve stolice”, ostajući na terenu srpsko-ruskih odnosa i statusa Ruskog humanitarnog centra u Nišu. I Ji se “spontano” osvrnuo na slučaj generala Lazarevića, kreirajući svoj politički pritisak završnim udarcem o Kosovu i ciničnim apelom srpskoj strani da poštuje njihov teritorijalni integritet.

Ji se uredno sastao sa svim vodećim državnim ličnostima Srbije, ali ni sa jednog od sastanaka nije izdato zvanično saopštenje, što se u dobro obaveštenim krugovima tumači kao prvi znak da je u razgovorima bilo zavrtanja ruke i povišenih tonova, iako je iz kabineta Predsednika Republike u pola glasa saopšteno da je razgovor bio “iskren i otvoren”. Za diplomate i političare od formata isticanje iskrenosti u razgovoru sa američkim zvaničnicima više krije našu snishodljivu političku poziciju u takvim razgovorima nego što otkriva principijelno zalaganje za one vrednosti o kojima javno slušamo u, za domaću upotrebu, dugim izlivima optimizma prvog čoveka Srbije. Ali i u ovom, kao i u prethodna dva slučaja, Srbija nastavlja da – “mudro ćuti”, ako se izuzme vrlo hitro reagovanje srpskog ministra vojnog sa ocenom da Ji demonstrira „javni i vrlo težak nediplomatski pritisak“.

Šta je zajedničko ovim ličnostima? Mnoge podudarnosti između ambasadora i visokog zvaničnika SAD su očekivane. Sportskim jezikom rečeno, Skot je centrirao, Ji je pucao, i tu nema velikih iznenađenja. Ali nije reč o tome.

Očigledno je nešto drugo: svo troje gostiju stiglo je u Beograd i oplelo iz svih oružja po domaćinu, po navici ne očekujući nikakvo reagovanje, prekid komunikacije, skandal ili bilo šta slično. Snishodljiv odnos prema došljacima iz velikog sveta, posebno ako je reč o Vašingtonu, Berlinu ili Briselu, već je opšte mesto u politici i ponašanju zvaničnog Beograda. Srpskim medijima, osim retkih časnih izuzetaka, ni na pamet ne pada da se kritički osvrnu na ovakvu vrstu serije skandala, jer su se valjda već navikli na podguznu poziciju moćnima iz sveta koju zagovara aktuelna vlast, a prihvata sve veći deo rijalitijima i propagandnim porukama eutanizirane javnosti.

I tu je, izgleda pola posla već završeno. Ostaje onaj drugi deo tvrdoglavih i na sve vrste gluposti otpornih Srba, istina sve skromnijeg obima, koji se ne predaje i jasno vidi šta se u kontinuitetu radi sa Srbijom i Srbima, koji u aroganciji i cinizmu Herte Miler prepoznaju nametanje genetski modifikovane kulture, kod naših velikih američkih prijatelja Skota i Jia prepoznaje klasične poteze inženjeringa pameti i nametanja matrice zapadnih vrednosti, a prezire članove domaće podružnice stranih kolonijalnih elita zaslužnih i za organizovanje najnovije “Nedelje promene srpske svesti”, ubeđen da je suštinski to danas – državna politika.

Ali to im ne smeta da i dalje uporno traže Handkea po halama beogradskog Sajma knjiga.

IZVOR: GLOBAL SERBIA