Игуман и министар

Седим са Немањом, младим иноватором, генијем, који ме сваки пут одушеви неком идејом али и зрелим ставовима и делом већ оствареним за својих премало година. О њему и брату му Николи тек ће се чути. Никола Тесла, како ословљавам овог ултрадаровитог младића о коме ће дела тек сведочити, говори тихо а сликовито. Илуструје причу сликама живота и прошлости. Од њега чух ову занимљиву и код нас увек актуелну причу.

Једног јесењег дана незван бану, у фрушкогорски манастир , задужбину краља Драгутина Немањића из 13.века, тада актуелни министар у Влади.

Представи се, обећа помоћ од 20 милиона динара за обнову која траје неколико деценија.

Игуман се обрадова уверен да ће са тим новцем успети да реализује добар део преосталих радова.

Растали су се срдачно уз министрово обећање да ће већ сутрадан његове службе предузети потребне кораке око уплате наведене донације.

Као сваки уљудан човек учтиво се поздравио оставивши игуману визит карту на којој руком дописа и број свог мобилног телефона.

“Ово је приватан број, за вас сам доступан у свако доба дана и ноћи”, рече осмехујући се пријатељски.

Турци су га у више наврата пљачкали, пустошили, Хасбурзи га такође нису штедели, Усташе сравнили са земљом, комунисти разбаштинили и раскућили отимајући му поседе, остављајући цркву и конак у рушевинама као споменик црвеног терора.

Игуман, мудар и смеран монах није могао да сакрије радост што ће напокон успети да се искобеља из етапног таворења у обнови условљеног недостатком новца. Али обећања наших политичара обично су на дугом и кртом штапу. Први налет оптимизма за само неколико дана почео је да се топи. Игуман је смерно и скромно чекао позив несуђеног дародавца.

Прође дан, месец, година од министра ни трага ни гласа. На позиве се не јавља на поруке не одговара.

На концу је схватио да политичари обећања избацују као флоскуле празне и необавезујуће. Већ је то обећање истиснуо из памћења, али му рекоше да је дотични био у разним странкама – наравно владајућим. Имао је непогрешиви инстинкт за праву страну. Имао је непогрешиви осећај када ће и где да прелети.

“Свак свој крст носи као и грех, а грех је обманути и слагати, једног смерног Христовог војника. Сећам се разочараности монаха Митрофана Хиландарца у тада највећег живог ауторитета Србије, писца историјских романа, оца нације на чијем су се канабету деценијама исповедали припадници власти и опозиције. Калемар из Велике Дренове, боравио је месец дана у Хиландару, присуствовао молитвама, орезивао виноград, разговарао са монасима о Богу и спасењу људске душе, коју овоземни битисање челичи за вечни живот. Ноћ пре одласка признао је да га је боравак у Хиландару приближио Богу, да га је померио са неких идеолошких становишта. Међутим, повратку у Србију отац нације изјављује једном недељнику: “ Када бих се поново родио ишао бих истом стазом живота”.

Старац Митрофан је био дубоко разочаран:

“Нисам веровао да се тако добро претварао. Он није свестан да је грех лагати монаха”, говорио је видно узнемирен. Живимо ли данас “апокалипсу лажи, да ли је нужда : биолошка, психолошка, национална, политичка”, питао се у “Деобама”отац нације.

И у праву је када каже да лаж живи свуда: мржњи, љубави, самилости, самообмани, самоутјеси, али се не бих сложио да се лажима испољава поштење и патриотизам : код политичара да, али код колективитета свакако не.

Игуман, овог древног здања и након дугог времена није престао да размишља о незваном госту и његовом обећању.

“Вилео бих да га сретнем и испричам му причу о бесном бегу харачлији и одважном Стојану, кога бег, због неплаћања харача, веза и покупи у робље.

И не прође дуго игуман доби позив за неку свечаност у Митровици. На ручку га седоше до министра. Сусрет срдачан са једне уздржан са друге ихуманове стране. Министар љубопитљив игуман учтив. Министар самосажаљив, убрзано време, изазови, притисци, хаос. Није му до живота. Игуман миран, благ, срећан. Све је препустио Божјој вољи. И искушење са лажљивим министром је Божја воља.

Бог њиме управља њему се предао целим бићем. Ко министром управља није могао да тврди. Да душу не греши… А чуо је да

“Знате ли причу о бегу и Стојану”, хватајући паузу у министровој логореичности, упита игуман министра.
“Не!”, штрецну се министар.

Игуман лагано повећава тон.

“Бесни бег веза Стојана са марвом и осталим робовима. На једном извору застадоше да се коњи и заплењени харач на четири ноге окрепе, задригли бег и пратња наједу, робови напоје.

Стојан већ у годинама, седе поред потока, напи се воде да утили глад!

Турчин замастио бркове лојавом браветином, парчићи сира као пахуље снега и слика његове халапљивости украсили браду:

Јел’ болан Стојане! О чему те мисли море?”.

“Не море ме мисли злотворе. Но се у Бога надам да неће проћи дуго да ја и ти заменимо улоге”.

Бег се грохотом насмија.

Ахахаха!, одзвањало је околним брдима.

“Само се ти смеј, зар не видиш све се комеша од Беча до Стамбола. Диже се раја од Јадрана до Егеја”, пркосно ће Стојан.

Е мој каурине. Иако моје царство пропане, а твоје хришћанство победи, ја се имам ђе вратити. Истим путем.

Крст око врата и крмад пред собом. Зваћу се Богољуб или Богић да сам Богу ближи. Алах ми неће замерити њега сам давно поткупио да ме не би сунетили.

А имам чиме са твојима трговати. Ваша гузица није отишла под кирију због турске снаге, већ због издаје и похлепе”, узврати бег, док су му мрвице из уста китиле проређене праменове браде.

Ето толико мој министре, рече игуман, посматрајући министра коме се ни обрва није намрштила, као ни приликом преласка са њиве на стадион.