„Госпар Мато“ пред пуном салом у Требињу

31. јул 2019.31. јул 2019. Zdravko Elez 1369 Views 0 Comments

У Народној библиотеци у Требињу, некадашњој кући великог српског добротвора Луке Ћеловића, пред препуном салом промовисане су књиге „Госпар Мато Грацић“, аутора Предрага Савића и Саше Недељковића, и „Пуцањ у празно“ Џаспара Рутама, британског обавјештајца из Другог светског рата у издању београдске издавачке куће „Народна просвета“.

О овим изузетно вредним књигама говорили су познати српски адвокат и писац Предраг Савић, историчар Милорад Вукановић, дугогодишњи председник Српског националног вијећа у Дубровнику, и Трифко Ћоровић, уредник портала Слободна Херцеговина. Велики допринос организацији ове поромоције дали су Удружење Југословенске војске у отаџбини Требиње (ЈВУО) и Народна библиотека.

Ð¤Ð¾ÑÐ¾Ð³ÑÐ°ÑÐ¸ÑÐ° ÐºÐ¾ÑÐ¸ÑÐ½Ð¸ÐºÐ° Ð¢ÑÐ¸ÑÐºÐ¾ ÐÐ¾ÑÐ¾Ð²Ð¸Ñ — Милорад Вукановић, Предраг Савић и Трифко Ћоровић

Књига „Госпар Мато Грацић“ је истраживачки подухват историчара Саше Недељковића и Предрага Савића, која прати судбину истакнутог члана заједнице Срба римокатолика у Дубровнику, изузетног ствараоца на многих пољима – од правне науке, јавног политичког и културног рада, издавача, човека напредних схватања за своје време.

Коаутор књиге Предраг Савић је рекао да је др Мато Грацић био од оних људи који би претварали у злато чега год би се дохватили: дубровачки велепоседник био је један од оснивача дубровачког трамваја, пионир савременог бањског туризма и електроиндустрије, али и покровитељ српске политичке и културне мисли у Дубровнику.

„У најтежим тренуцима био је власник дубровачке српске штампарије и фактички издавач часописа ‘Срђ’ и ‘Дубровник’. Једна изузетна личност која је била и највећи спонзор организација Срба римокатолика – и политичких и друштвених и културних. Оснивач је друштва ‘Душан Силни’ и први старјешина Сокола српских у Дубровнику. Оставио је дубоке трагове, али су ти трагови систематски уништавани и брисани послије Другог свјетског рата“, истакао је Савић.

Слична је била судбина многих Срба римокатолика у Дубровику – прогоњени су од аустроугарских власти за време Првог светског рата и страдали од усташа за вријеме НДХ, да би многе од њих комунистичке власти, међу њима посмртно и др Грацића, прогласили народним непријатељима, а њихове породице оставили без имовине и основних грађанских права…

Историчар Милорад Вукановић, рекао је да су Срби римокатоличке вероисповијести били изузетно велика заједница у том граду.

„Само ћу вам навести један податак: 1911. године било је 36 вијећника у Дубровнику, а од тог броја 15 је било Срба, 12 католичких и три православна. У процентима речено, то је око 42%, што није мали број“, казао је Вукановић и додао да су управо римокатолички Срби и најзаслужнији за културну и политичку еманципацију Срба у Дубровнику.

„Уз помоћ њих издавали су своје листове, имали су своју штампарију, своју банку, своја удружења, своју музику. Све оно што је потребно за културни живот једног народа“, казао је Вукановић.

Он је од значајних Срба римокатолика поменуо Медо Пуцић, Матија Бан, Антун Фабрис, породицу Гучетић… Ријеч је, додаје он, често о породицама романског порекла које су своје презимена словенизирали, по породичној традицији припадали су римокатоличкој цркви, али по свом националном опредељењу – српском народу.

Вукановић је напоменуо да смо данас често сведоци кривих тумачења – како је наводно њихов стални политички циљ био да Дубровник припоје Србији.

„Није се радило о томе да се Дубровник припоји било коме – ни Хрватској ни Србији. Они су били за дубровачку самосталност, али како у наступајућим околностима нису могле да се одрже мале државе – њихов циљ је био уједињење свих Јужних Словена, или како су то они волели рећи – уједињење и са Загребом и са Београдом“, истакао је Вукановић.

Трифко Ћоровић је опширно говорећи о књизи „Госпар Мато Грацић“ истакао да је портал Слободна Херцеговина на необичан начин дао допринос у стварању књиге о Мату Грацићу.

„Недалеко од ове библиотеке, баш у овом граду на његову крсну славу, прије шест година на празник Преображења регистрован је портал Слободна Херцеговина. Овај портал, који је заснован на волонтерском раду, створио је посебан имиџ и временом је постао најутицајнији портал међу Херцеговцима у Србији. Тај потенцијал препознали су многи знани и незнани. Временом се створио велики круг сарадника, а међу њима и један од аутора ове књиге, уважени историчар Саша Недељковић, који је објавио више десетина текстова. У свом истраживању Недељковић се највише бави радом соколских друштава Краљевине Југославије, али се кроз наслове одмах могло осјетити да има посебан сензибилитет према Дубровнику. Тај мотив лежи у чињеници да је сам аутор потомак Дубровкиње, Српкиње из Гружа“, рекао је Ћоровић.

Он је подсетио да је Предрагова супруга Ивана, која је данас међу анђелима, управо на порталу Слободна Херцеговина пронашла текстове Саше Недељковића, што је Пеђи дало идеју да се заинтересује за Мату Грацића.

„Можда неки не знају, али Предраг Савић каријеру је започео као новинар и одавно се већ доказао као мајстор писане ријечи. У Србији је познатији као адвокат који је имао највише добијених судских спорова пред Европским судом правде у Стразбуру. Зато нимало не чуди да је успио да рехабилитује и Мата Грацића, иако се комунистичка власт добро потрудила да уклоне сву архиву везану за овај случај“, објаснио је уредник Слободне Херцеговине.

Ћоровић је приметио да је најчешћи извор који се помиње у књизи “Госпар Мато Грацић” часопис Срђ, који је излазио два пута месечно у периоду од 15. јануара 1902. до 15. маја 1908. године са јасним описом “књижевно гласило свих Срба на Приморју.“

„На насловној страни првог броја Срђа објављена је и пјесма “Свети Срђу, не дај грђу“ која је дефинисала његову мисију”, истакао је Ћоровић и изрецитовао поменуту песму:

Издања заједнице Срба римокатолика у Дубровнику, из приватне колекције Милана Путице, фотографија Радио Требиње

Старац Срђ је његда био

Стража граду Дубровнику,

Па је Влаху, чилом другу

Мјесто давно уступио.

…Но унаточ чилом Влаху

Старог Срђа светитеља

Још се спомен утро нијe….

Срђевдан је крсно име.

А на особ јоште живи

Свети старац, моћни, парац

У уздаху и молитви,

Што му вјерни пук подиже,

Пук подиже Дубровачки,

Кад га тешки јади пашу,

Па истури ријеч нашу:

“Свети Срђу, не дај грђу!“

Трифко Ћоровић је потом опширно говорио о овом часопису који је као је рекао у својих седам година постојања окупио књижевнике и културне раднике из Дубровника, Војводства Србије и Тамишког Баната, Књажевине Црне Горе, Књажевине Србије…

„За Срђ су писали писали Јован Дучић, Алекса Шантић и Владимир Ћоровић, а као дописници за лист су радили Матија Бан, Вид Вукасовић Вулетић, Дионисије Миковић, Иво Војновић и многи други. Оснивач, власник и главни уредник листа Срђ био је новинар Антун Фабрис, који је након објављене пјесме Бокешка ноћ (у књизи се налази на страни 174.) пјесника Уроша Тројановића ухапшен крајем 1902. године“, навео је, између осталог, Трифко Ћоровић.

Он се на крају захвалио Народној библиотеци у Требињу и њеној директорки, госпођи Милосави Супић, као и Градској управи Града Требиња што су помогли организацију ове промоције, а посебну захвалност исказао је према Удружењу ЈВУО Требиње коме је намењен и комплетан приход од продатих књига „Госпар Мато Грацић“ у Требињу за подизање споменика борцима Југословенске војске у отаџбини и невиним жртвама Другог светског рата.

Погледајте видео записе са промоције у Требињу, које је снимио Небојша Вукановић:

Књига „Пуцањ у празно“ Џаспара Рутама, чије је фототипско издање такође представљено требињској читалачкој публици сведочанство је о природи и улози четничког покрета током Другог светског рата из пера енглеског обавештајца, који је током 1943. и 1944. године боравио у штабовима четничких команданата и источној Србији и лично упознао Дражу Михаиловића. Ова књига у великој мери допринела је рехабилитацији четвичког команданта 2016. године.

Приређивач Предраг Савић је рекао да енглески командос пише о свим слабостима и добрим странама равногорског покрета, на начин аутентичан и објективан, тим пре што је књига објављена непосредно после рата – 1946. године, односно независно од политички коректних виђења ових догађаја формираних у историографији.

„У књизи Рутама каже да партизане није ни видио у Србији, сем једне рањене партизанке. Такође наводи да су равногорци били анатифашистичка војска и износи низ критика на рачун званичне британске политике нарочито због бомбардовања српских градова на Васкрс 1944. године, али и због чињенице да је Би-Би-Си често лажирао информације: приказујући успехе четничке војске као успехе партизана“, истакао је Савић, додајући да је британски командос имена писао у шифрама да би заштитио четничке команданте, што их није спасило партизанске одмазде јер су готово сви стрељани или убијени у емиграцији.