Будимир Гајић први давалац крви на Балкану

Фотографија корисника Mira Bibliotekarka KojićПише: Мира Којић

Шта човек може дати другом човеку? Може много тога, а крв је нешто најдрагоценије и неупоредива је са било чим другим. Кад се даје неком блиском и познатом, једна је ствар, и потпуно разумљива. Кад се течност којој нема замене, нити ће је икада бити, даје за непознатог будућег примаоца, то непознатом човеку може спасити живот. То раде хуманисти.

О једном таквом овде је реч. Заправо, о двојици. И о трећој особи, докторки, без које не би било ове приче о хуманости. У историји  медицине записано је име солунског борца Будимира Гајића из села Ивановци код Љига, који се борио у Четвртом таковском пуку Шумадијске дивизије другог позива.

Био је учесник оба балканска рата, из којих је изашао са чином наредника. На положају Мокра гора, 1912. године, у борби са Турцима тешко је рањен у бутину десне ноге. Следеће године, на положају Вардиште, у борби са Бугарима, рањен је и у леву ногу.   У Великом рату, са штапом, пешке је прешао Албанију, до Грчке, где се опоравио.

За заслуге у Великом рату добио је више одликовања: Карађорђеву звезду, Медаљу Обилића, Орден француске легије части, Медаљу за хуманост.

Др Никола Крстић био је начелник Хируршког одељења Опште државне болнице у Београду, и ратни хирург Прве армије. Он је у скочивирској пољској болници Солунског фронта 1916.године, донео храбру одлуку да примени индиректну трансфузију, да узме крв унапред и касније да неком војнику. Постројио је борце и питао да ли неко хоће да да крв која ће чекати повређене ратнике. Јавио се угледни сељак и трговац ракијом Будимир Гајић из Ивановаца, данас у љишкој општини. Дао је 500 мл венске крви, која је помешана са цитратом, касније дата војнику чије име није сачувано. Будимир је одбио понуђену поштеду као награду и одмах отишао на положај.

До тада је вршена директна трансфузија, из вене у вену, али све је мање било здравих и одморних војника који би рањеницима могли дати крв и често се дешавало да они умиру од искрвављења.

УСПОМЕНА: Споменик Будимиру Гајићу у Љигу

Др Крстић је после Великог рата наставио на ради у Општој државној болници у Београду, као шеф Ортопедског одељења. Говорио је и писао о методи коју је применио у току рата, о индиректној трансфузији крви унапред узетој за непознатог примаоца. Међутим, није поменуо име првог добровољног даваоца крви на Балкану, Будимира Гајића.

Преживео је Будимир Велики рат, вратио се у своје Ивановце на имање. Имао  је четири сина и две ћерке.

Преживео је и Други светски рат. Године 1952, 29. децембра, из Ивановаца кренуло је четрдесетак житеља да би добровољно дали крв у Београду. Међу њима био је и Будимир Гајић, у пратњи сина Милисава и синовца. Није могао да да драгоцену течност, било му је већ 75 година, а сви остали јесу. Ивановчане је предводила Нада Антонијевић, секретарица Црвеног крста из овог села.

Данас потомци овог солунског борца живе у Ивановцима, Београду и Чачку чувајући успомену на претка. Будимирови потомци такође су добровољни даваоци крви. Драган Гајић, учитељ у пензији и власник надалеко чувеног расадника Лепо поље, дао је готово сто пута драгоцену течност, Горан Гајић такође је вишеструки давалац крви. Млади следе старије, настављајући породичну традицију добровољних давалаца крви.

Примаријус др мед. Милче Чанковић Кадијевић из Института за трансфузију крви Србије, прва је обавестила јавност о Будимиру Гајићу, првом великом хуманисти. Она је 1994. године случајно, читајући старе извештаје, пронашла списе у којима се помиње храбри Будимир и начин на који је њему узета и сачувана крв за будућег непознатог примаоца. У Ванкуверу, 2002. године, известила је колеге трансфузиологе о Будимиру Гајићу, првом добровољном даваоцу крви на Балкану и међу првима у Европи.  

Испред Црвеног крста у Љигу 3. децембра 2006. године, на иницијативу др Чанковић Кадијевић, подигнута је спомен биста у сећање на Будимира Гајића. 3. децембар као Дан општине Љиг обележава се од 1994. године, а датум је везан за почетак контраофанзиве српске војске у Колубарској бици, за чије бриљантно вођење је Живојин Мишић добио чин војводе.

 

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *