Fotografija koja je srušila svet Titovog pionira
Bila je to fotografija koja je porušila poznati svet. Moj poznati svet, onakav kakav mi je bio do te jeseni 1983. godine. Dobro se sećam mirisa origano začina, jedne opake novotarije koja se pojavila u par mesta u Beogradu u to vreme, skupljali smo se u piceriji Košava, na galeriji, svakog četvrtka popodne, zurio sam se iz skole, obliznjeg Drapšina, na kraju popodnevne smene, da stignem tu jednu stanicu tramvajem uzbrdo, do ulice 7.Jula na čijem vrhu se nalazila Košava, natopljena egzoticnim mirisom…
Naš Aero Klub se, ako se ne varam sa ovolike distance od 40 godina, valjda zvao YUVAM, skraćenica od Yugoslovenski Avio Maketari, grupa zaludjenika koja je volela avione, istoriju, plastične makete i puno priče o vazduhoplovstvu, najviše onom yugoslovenskom, pa pomalo i srpskom.
Bilo je tu nekih ozbiljnih ljudi, TV režisera, novinara, pilota, oficira, inženjera, pa i nas klinaca, koji smo ih posmatrali sa obožavanjem, kad bi krenuli da u maniru vrhunskog londonskog kluba za gospodu, posvećeno pričaju nešto o avionima što u vremenu pre interneta i retkih britanskih knjiga, nismo znali. U tom našem terminu od 19 do 21h, svakog četvrtka, na galeriji Košave, gde mi se jedne veceri te 1983. srušio poznati svet.
„Zdravo Titovi pioniri“, pozdravio nas je dolazeći u 19.05 časova jedan od starijih članova kluba, ekspert za predratnu jugoslovensku avijaciju. Medju Titovim pionirima u tom trenutku nalazilo se nas nekoliko, jedan danas vrlo poznat istoričar npr, i zanimalo nas je šta vadi iz torbe. To je bila fotografija na kojoj se video američki transportni avion iz Drugog svetskog rata, legendarni C47 ili DC3 ili Dakota, kako su ga sve zvali u tom ratu i posle. Na snimku su se avionu okretali propeleri, imao je neki natpis ispod kabine, i sve u svemu, bila je to fotografija koja bi u vreme vrlo retkog pojavljivanja takvog materijala, sama po sebi izazvala nasu momentalnu pažnju.
Ali mi smo buljili u priliku koja je na slici stajala ispred aviona.
Jer, ocito je bilo da se, nismo verovali, radilo o…, radilo o… nas mozak to nije nikako mogao da poveze, da uopšte spoji nespojivo, mi smo odrasli na filmovima o Neretvi, Kadinjaci, Uzičkoj republici, i ZNALO se tu KO JE KO i KO JE STA BIO, i eto, na toj nekoj fotografiji iz torbe, pored američkog aviona, pored Dakote sa natpisom i propelerima koji se okreću, na toj nekoj livadi, u nestvarnom spoju, stajao je – četnik.
Uh, jebote, pa sta je bre ovo! viknuo sam u sebi, naglas nisam smeo, ZNALO SE da se o TOME nista ne govori, čak ne ni u atmosferi klupskih drugara posutih origanom, ne u Yugoslaviji Staneta „I posle Tita..“ Dolanca & Nikole „.. – Tito!“ Ljubičića, ne nikako, cetnici su bradato zlo koje kolje, izdajnici, sluge okupatora, nemačka pesadija, nacistička desna ruka koja eto odjednom na nekoj livadi rasteruje neki narod od aviona da ih elise ne… zakolju? i da bi taj avion mogao da se okrene i odleti Negde Tamo, „ajmo ljudi nazad, sklanjaj se, da jeroplan poleti, bre..“ da bi taj avion američke avijacije odleteo… gde?, kod… Nemaca?
Nesto se tu nije uklapalo.
Titovi pioniri su nemo zurili u fotku, avion, četnika, livadu, torbu, picu, Košavu, dok se iza njih čula grmljavina stotina tona vaspitanja i klesanja uma u tom sistemu i vremenu, po tim pravilima, obrušavali su se Otpisani, Neretve, Kadinjace, Sutjeske, ofanzive, sa galerije Košave na goste koji su sedeli u parteru i ne sluteći apokalipsu, Otkrovenje, koje se odvijalo na 2 metra iznad, jeli bezbrizno origano sa sve picama.
Otkud jebote četnici sa Amerikancima? Kako bre? Koja je fora?
„Saznaćete jednog dana, pioniri“, reče taj čovek i vrati Kontroverzu u torbu odakle je iskočila par trenutaka da nas poremeti. „Polako, i ovo vam je mnogo, biće vremena…“
Kući sam dosao drugačiji. U nemoći sam gledao sve knjige o ratu koje sam imao, očajan što u njima ne mogu da nadjem nikakvo objašnjenje koje mi je očajnički trebalo. Jer, ljuska je pukla da se više nikad ne sklopi, ali kuda dalje i šta – nisam znao.
Tekst: Bane Gajić
