ЕКСКЛУЗИВНО: Како је Исидора Секулић због Ђиласа спалила ремек дело о Његошу (4)
Знаменита Српкиња била је главни стуб „Народне просвете“ Анатолија Ивановића, али у позним годинама суочила се са духовном тортуром Милована Ђиласа због књиге о црногорском владики
После снажног одјека који је књига Предрага Пеђе Савића већ изазвала у јавности, портал Тамо далеко доноси комплетну, проширену верзију великог документарног серијала заснованог на књизи „Господар књига: Улога Анатолија Ивановића, белог Руса, у стварању српских великана“. Данас објављујемо четврти наставак.
Успон „Народне просвете“ није био само индустријски и издавачки подухват. Његова права снага лежала је у кругу интелектуалаца који су се окупили око Анатолија Ивановића. У самом средишту тог круга налазила се Исидора Секулић — фигура која је, по оцени савременика, представљала савест српске културе.
Рођена 16. фебруара 1877. године у Мошорину у Бачкој, у породици скромних учитеља, Исидора Секулић прошла је образовни пут који је већ сам по себи био изузетан за жену њеног времена. Основну школу завршила је у Варадину, Учитељску школу у Сомбору, Виши педагогијум у Пешти, а докторирала у Берлину. Говорила је девет језика — латински, грчки, француски, немачки, норвешки, енглески, руски, италијански и чешки — и темељно познавала европску књижевност, филозофију и уметност.
У младости се удала за пољског лекара Емила Стремицког, али је после његове ране смрти живот посветила књижевности и научном раду. Била је прва жена професионални писац у Србији, прва председница Удружења књижевника Србије, један од оснивача југословенског ПЕН-а и члан Српске академије наука и уметности.
У оквиру „Народне просвете“ Исидора Секулић није била тек почасно име. Она је, како књига показује, била темељни уреднички ауторитет куће и десна рука Анатолија Прицкера. Водила је уређивачке послове, бирала сараднике, преводиоце и писце и око себе окупила елиту: Десанку Максимовић, Сергија Сластикова, Бранку Ковачевић, Николу Љуљку, Јована Максимовића, Зорку Велимировић, Димитрија Ђуровића и друге.
Њен утицај није био формалан. Делова ла је као уредник, рецензент и културни оријентир куће, под чијим је утицајем израђен план едиција који је обухватао више стотина наслова.
Посебно је значајно њено учешће у „Библиотеци страних писаца“. Као уредница приредила је више томова Достојевског, међу њима и „Слабо срце“, обезбеђујући јединствену језичку дисциплину серије. Сви преводи пролазили су кроз њену строгу филолошку контролу, јер је — како се у књизи наглашава — свако слово морало бити у складу са духом српског језика.
На више свезака издања „Ф. М. Достојевски — Изабрана дела“ изричито је наведено: „За штампу приредила Исидора Секулић.“
Поред уредничког рада, Исидора је у оквиру издавачког програма учествовала и као аутор предговора и преводилац, нарочито у издањима намењеним широј читалачкој публици. У „Малој народној библиотеци“ објављивани су њени преводи моралистичких есеја, путописа и културно-историјских текстова, чиме је непосредно утицала на формирање читалачког укуса међуратне Србије.
Њена сарадња са Анатолијем Ивановићем представљала је једно од најплоднијих поглавља културне историје Краљевине СХС. Он је у њој видео интелектуални и морални ослонац, а она је у његовом подухвату препознала ретку издавачку визију.
Посебно драматично поглавље њене позне биографије везано је за судбину друге књиге о Његошу. После идеолошких напада и, како књига бележи, „Ђиласове оркестриране духовне тортуре“, Исидора је у резигнацији спалила рукопис друге књиге о Његошу — чин који је остао један од најпотреснијих симбола духовног притиска у послератној култури.
Савременици су запамтили њену горку и потресну реченицу:
„Господин Ђилас је узео секиру и убио једну старицу.“
После тог удара повукла се у самоћу на Топчидерском брду, окружена рукописима, књигама и иконама, све више окренута унутрашњем духовном животу.
Исидора Секулић умрла је 5. априла 1958. године, у дубокој старости и достојанству. За „Народну просвету“ њено присуство значило је много више од формалног ауторитета: она је била интелектуална вертикала читавог подухвата.
У следећем наставку биће речи о личности коју књига означава као „најобразованијег Србина XX века“ и о везама тог круга са Богданом Поповићем и издавачком мисијом „Народне просвете“.
