Ех, да није било рата

Резултат слика за саво штрбацНаписао: Саво Штрбац

Пре неки дан у Лозници су сахрањени земни остаци Јовице Вујасиновића (24), који је, са посмртним остацимајош 10 српских жртава страдалих у рату деведесетих на подручју Хрватске и бивше РСК, идентификован 17. јуна ове године у Заводу за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета у Загребу.

У Јовичиној биографији пише да је рођен 1968. у Цељу, од оца Јована, Србина из Ивошеваца код Книна, и мајке Розалије, Словенке, да је од своје прве године живио у Задру, да је као припадник ТО РСК нестао 17. маја 1992. у Великој Глави у залеђу Скрадина, те да су његови посмртни остаци ексхумирани 2012. са гробља „Св. Мара” у Шибенику.

На испраћају су ми били отац Јован, који последњих петнаестак година живи у Лешници код Лознице, мајка Розалија, која је дошла из Шведске, кћерка Данијела, која је дошла из Задра, где живи од рођења, саборац Миливој, из далматинског Косова, који га је последњи видео живог, тешко рањеног, у непријатељском минском пољу.

Први пут сам говорио на испраћају човека кога нисам познавао за живота и који је нестао пре 27 година, три године више него је живео. И све што знам о њему дознао сам од његовог оца Јована, ког сам упознао у јуну 1991. у Задру, где је тада живео са супругом Розалијом и синовима Јовицом и Гораном, у својој кући на спрат са четири трособна стана. Било је то десетак месеци од почетка побуне крајишких Срба против сецесионистичке и проусташке хрватске власти и нешто више од месец дана од „кристалне ноћи”, када су демолирани и опљачкани сви задарски локали који су припадали предузећима из Србије и чији су власници били Срби.

Због брачне свађе, изазване новонасталом политичком ситуацијом, на позив супруге, интервенисала је полиција, и у кући им пронашла мало привредног експлозива, због чега су Јована притворили и пријавили за угрожавање „државног уређења и сигурности Републике Хрватске”. Чим су га пустили из притвора пребегао је у родно село Ивошевци код Книна, где му се већ од „кристалне ноћи” склонио и син Јовица, На другој страни „барикаде”, остадоше Јованова кућа, супруга и млађи син Горан, те Јовичина невенчана супруга и четворогодишња кћерка Данијела.

У ратним годинама мајка је судским путем прогласила Јовицу умрлим, развела се од Јована и, искористивши ситуацију што кућа није била легализована, укњижила је на себе и продала Мили Жупану, Хрвату из околице Бенковца. Горан је постао „лош момак”, па је доспео у затвор због крађа и дроге, одакле је оцу писао срцепарајућа писма, осуђујући мајку за своју судбину.

Мајка се са парама од продате куће сели у Шведску, где се поново удаје и разводи. Отац Јован, као и већина Крајишника, у августу 1995. пред хрватском „Олујом” стиже у Србију и настањује се на подручју Лознице, где је од 1991, након „кристалне ноћи”, избегла и његова свастика Бланка са мужем Србином из тог краја, оставивши у Задру новоизграђену кућу и модерну мужевљеву столарску радњу.

Почетком 1999. Горан излази из хрватског затвора и долази код оца у Србију. Годину дана касније, у некој пуцњави у Бањи Ковиљачи, у ноћи на смени другог и трећег миленијума, бива убијен. Отац ни данас не зна ко га је и зашто убио. Али је добио његово тело и сахранио га на градском гробљу у Лозници.

Пре петнаестак година Јован се у Брчком сусрео са поменутим Милом Жупаном, који га је питао шта од њега тражи да га не би проклињао због куће, коју је поштено купио од његове супруте, у којој сада станују његова два сина. Јован је тражио да му купи гарсоњеру у Лозници. И Миле му је дао паре за гарсоњеру. Уместо гарсоњере, Јован је купио кућу у Лешници и направио гробницу, за себе и синове. У њој се већ налазе Горанови и Јовичини посмртни остаци. Синови чекају оца да их чува на оном, кад их није могао сачувати на овом свету.

Док гледам родбину како у раку, на сандук са Јовичиним земним остацима, баца по груменчић стврднуте земље, замишљам како би се живот чланова његове породице одвијао да није било рата. Највероватније би и данас сви живели у лепом граду Задру, у великој кући од тринаест соба. Данијела би расла уз оца и мајку, и уз још неког брата или сестру. И Горан би се клонио лошег друштва, оженио и децу изродио. А Јован би као пензионер, са унуцима и праунуцима, одлазио у родне Ивошевце, посећивао мајчин гроб (за очев и не зна) и бринуо о имовини која му је остала иза предака….

Али беше рат. И овај, као и сваки други, растури и унесрећи многе породице, посебно из национално мешовитих бракова. И у овом, као и у сваком друтом, поред много ружних и тужних догађаја, деси се се и понеки „човек” попут поменутог Миле из околине Бенковца.

*Аутор је директор Документационо-информативног центпар „Веритас“

Насловна фотографија: Задар је град у коме је срећно живела породица Вујасиновић до рата 90-тих година прошлог века

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.