Dres „orlova“ u srcu fudbalera iz dijaspore
Fudbalska reprezentacija Srbije dobila je dobru vest u ponedeljak. Selektor Dragan Stojković Piksi saopštio je da je razgovarao sa Lazarom Samardžićem, igračem srpskog porekla koji je stasao u Nemačkoj, i otkrio da je fudbaler Udinezea izabrao da od naredne sezone obuče dres „orlova“. Uprkos prethodnim informacijama da bi Samardžić mogao da nastavi put u mlađim selekcijama Nemačke ka seniorskom timu, „naše gore list“ je izabrao da predstavlja svoju otadžbinu.
Time se povećava lista igrača koji su u poslednjih deceniju i po odlučili da zaigraju za Srbiju u seniorskom fudbalu, uprkos ponudama drugih reprezentacija. Često se u medijima piše o igračima srpskog porekla koji su odrastali u dijaspori, a spisak onih koji su se odazvali zemlji svojih predaka sve je duži.
U prethodnih 16 godina, osmorica igrača odlučili su se za srpsku trobojku i nadimak „orao“, a oni su stizali u reprezentaciju sa svih meridijana. Ovako je izgledao put ka njihovom dovođenju u nacionalni tim.
Zapravo, prvi sa ove liste niti je imao poziv Švajcarske, niti je prvi meč za ovu reprezentaciju odigrao kada se ona zvala Srbija. To je Ivan Ergić, fudbaler kojeg možemo u tu grupu uvrstiti kao neko ko je već pet godina bitisao u švajcarskom Bazelu. Nekadašnji vezista rođen u Šibeniku izabrao je da igra za Srbiju i Crnu Goru 2006. godine, iako je prethodno odigrao jedan meč za U20 selekciju Australije.
Ergić se sa porodicom preselio u zapadnu Australiju kada je imao 16 godina i tamo je ostao četiri godine, sve do odlaska u Juventus, a potom i Bazel. Prvi meč u nacionalnom timu bio mu je ujedno i poslednji meč Srbije i Crne Gore na svom tlu, protiv Urugvaja, uoči odlaska na Mundijal 2006. godine. Odigrao je 11 mečeva, a poslednji 2008. u pobedi 6:1 protiv Bugarske, na oproštaju Sava Miloševića.
Još jedan Srbin iz Bazela koji je mogao da igra za drugu reprezentaciju je Zdravko Kuzmanović. I ovaj vezista je u tom klubu počinjao seniorsku karijeru, a inače je rođen u Tunu 1987. godine. Posle četiri meča za tamošnju mladu selekciju, izabrao je Srbiju i u martu 2007. debitovao. Upisao je 50 nastupa i postigao šest golova, ali ga mnogi i dalje pamte po penalu koji je skrivio na meču Srbija – Gana na Svetskom prvenstvu 2010. godine.
Ako je već Kuzmanović „doneo loše vesti“ na jednom Mundijalu, Srbiju je na onaj naredni odveo drugi „srpski Švajcarac“ – Aleksandar Prijović. Napadač rođen u Sent Galenu igrao je u mlađim kategorijama malo za selekcije Srbije, a potom za švajcarske timove, da bi 2017. ipak odlučio da ponese dres „orlova“. U naredne dve godine je upisao samo 13 nastupa i postigao tek dva gola. Ipak, onaj protiv Gruzije u Beogradu direktno je odveo Srbiju na Svetsko prvenstvo u Rusiju, pa se može reći da je stameni napadač svojoj otadžbini ipak dosta doneo.
A onda, tu je i Miloš Veljković. Sa štoperom rođenim u Bazelom nije bilo baš toliko briga hoće li izabrati Srbiju ili zemlju rođenja. Igrao je za Švajcarsku u U16 uzrastu, ali kako je već tada postao igrač Totenhem Hotspura, brzo je stigao na radar ljudi iz FSS. Već od 2012. bio je deo kadetske selekcije „orlova“, a svoj trag u srpskom fudbalu ostavio je već 2013. i 2015, osvajanjem prvo omladinskog Evropskog prvenstva, a onda i omladinskog Mundijala na Novom Zelandu. U Kataru bi mogao da bude i starter u timu Dragana Stojkovića.
Ali nije samo švajcarska dijaspora doprinosila reprezentaciji Srbije. Tu je i ona iz Nemačke, a prvi među igračima iz te zemlje bio je Neven Subotić. Rođeni Banjalučanin je sa dve godine otišao sa ocem u Nemačku u potrazi za poslom i tamo su ostali do 1999. godine. Tada se Subotići sele u SAD i Solt Lejk Siti. Sa 18 godina, Neven profesionalnu karijeru počinje u Majncu. Zbog svega toga, ovaj defanzivac je u karijeri mogao da bira između selekcija Nemačke, SAD i Bosne i Hercegovine.
Igrao je za kadete i omladince SAD, ali je 2009. ipak izabrao Srbiju. Subotić je zaigrao u selekciji Radomira Antića i debitovao u pobedi protiv Rumunije na putu ka Svetskom prvenstvu. Do 2013. je upisao 36 nastupa, pre nego što je selektoru Siniši Mihajloviću saopštio da više ne želi da igra za nacionalni tim, već da se posveti klupskoj karijeri.
Uz njega, od igrača koji su stasavali u Nemačkoj, za Srbiju je zaigrao i Sava-Aranđel Čestić. Bilo je to tokom juna prošle godine, na Kirin kupu u Japanu, kada je selektor Stojković želeo da pruži šansu igraču koji je mogao da zaigra za Nemačku. Čestić je bio rođen 2001. u Ofenbahu na Majni, a nastupi u bundesligašu Kelnu su ga preporučili. Ipak, od tada je postalo jasno da baš i neće biti od prevelike koristi nacionalnom timu, pošto je ove godine kratko nastupao za hrvatsku Rijeku, a od letos je bez kluba.
Njima bi trebalo da se od naredne godine pridruži i Lazar Samardžić, nakon Piksijevih dobrih vesti da bi talentovani igrač Udinezea trebalo da bude deo nacionalnog tima od početka kvalifikacija za EURO2024. Od septembarskih mečeva, Srbiji će se pridružiti i jedan „srpski Kanađanin“ – Stefan Mitrović. Krilni fudbaler Crvene zvezde je imao poziv Kanade da bude deo selekcije možda čak i na Svetskom prvenstvu u Kataru, ali je i on nedavno odabrao da nosi dres Srbije. Tako je Srbija uspevala da privoli igrače iz srpske dijaspore iz Kanade, SAD, Australije, Nemačke i Švajcarske. Ipak, jedna zemlja se posebno ističe kao ona odakle je nekolicina srpskih igrača ipak zaigrala za drugu selekciju. To je Austrija.
Čak trojica igrača srpskih korena „izmakla“ su našem nacionalnom timu. I sva trojica su rodom iz Beča. Najstariji među njima je Marko Arnautović, danas napadač Bolonje i čovek sa čak 102 nastupa i 33 gola u dresu Austrije.
„Uvek se prekrstim kad slušam himnu, što je i normalno jer sam pravoslavac. Majka mi je iz Austrije i zato poštujem austrijsku himnu, ali mi je otac Srbin, pa je normalno da volim ‘Bože pravde’. Uvek sam želeo da igram za Srbiju. Moj otac je razgovarao sa nekim ljudima kad sam imao 17 godina, ali iskrsli su neki problemi. Tada je selektor bio Radomir Antić, otac je pogurao tu priču, ali na kraju nismo uspeli i obukao sam dres Austrije. Prosto, svako želi da igra na najvišem nivou, da napravi što bolju karijeru“, pričao je Arnautović uoči mečeva Srbije i Austrije u kvalifikacijama za Mundijal 2018. godine.
Drugi je Aleksandar Dragović, danas defanzivac Crvene zvezde. Još od 2009. je u nacionalnom timu rodne zemlje, kada je nosio dres Austrije iz Beča. U to vreme još nije privukao pažnju ljudi u Srbiji, pa je i on u međuvremenu dobacio do 100 mečeva u austrijskoj selekciji.
„Ostao je mali žal što nisam igrao za Srbiju, jer sam čekao poziv, ali se to nije dogodilo. Nisam bio previše razočaran, jer takav je put mnogih fudbalera. Odrastao sam u Austriji, koja je više obratila pažnju na mene od Srbije, tako da se nisam dvoumio“, pričao je Dragović.
Na kraju, tu je i Saša Kalajdžić, odnedavno novi napadač engleskog Vulverhemptona. Ovaj 200 centimetara visoki napadač je mogao da bude „novi Nikola Žigić“, ali je uprkos korenima iz Srbije, odlučio da bude nova nada Austrije. Istina, među ove igrače bismo mogli da ubrojimo i Cicana Stankovića, golmana rođenog u Bijeljini koji je takođe nastupao za tu selekciju, ali istina je i da on nikada nije bio neko na koga se obraćala prevelika pažnja u Srbiji.
