Дијаспора обновила светињу купрешких Срба

Пише: Душан Марић  

Кад се путем из Шипова, преко Јања и Просјека помолите на Купрешку висораван, која се простире на 1.200 метара надморске висине, прво угледате планинске врхове Стражбенице (1504), Малована (1828), Цинцара (2006), Јарма (1662), Осјеченице (1798), Курљаја (1593) и Словиња (1743), који стреме у небо, а онда звоник Цркве свете Тројице у Новом Селу.

Опис није доступан.
Иконостас цркве и свештеник Марко Ђурић, који је родом са страдалничког Озрена

Светиње која је саграђена у претпоследњој деценији 19. века, да би након последњег рата васкрсла из рушевина, јер су је Хрвати у јесен 1995. кад је њихова војска, десет месеци након пада Купреса, заузела и северозападне делове Купрешке висоравни, минирали и срушили до темеља.

Изградња цркве почела је 15. јула 1885. године. Темеље је освештао бугојански парох Лука Лукић. Остало је забележено да је цркву саградио „народ благајски, не купећи прилоге са стране. Једино је звоно било дар мостарског трговца Ристе Шантића“.

Опис није доступан.
Стара Црква свете Тројице у Новом Селу, коју су Хрвати срушили током рата 1995. године

Храм је на Петровдан 12. јула 1890. године освештао митрополит дабробосански Ђорђе Николајевић а кум је био мештанин Ђурађ Ждеро. Присуствовало је 14 свештеника и више око 2.500 верника. Остало је записано да је високе госте дочекала звоњава црквеног звона и пуцњи из многих пушака.

-У неђељу по Петрову дану изјутра рано крене се господин митрополит са многим свештенством и народом пут доњег Купреса, ради освећења новоподигнуте цркве у селу Благају, ђе је силан свијет са разних страна на збор се сакупио био, да жељан види поглавицу цркве своје и свету архијерејску службу…многи народ у колима и на коњима иђе низ поље равно..а они напред на коњима што иђу носе народне и царске заставе – пише у сећању на тај догађај које је оставио прота Лука Лукић, тада на служби у православној цркви у Чипуљићу код Бугојна.

Опис није доступан.
Литија и сабори одржавају се за Духове, Петровдан, Илиндан, Преображење и Велику Госпојину

Због продора хрватске војске преко Млиништа, Смиљевца и Драгнић Подова,  према Шипову, више десетина километара у залеђе 7. купрешке моторизоване бригаде ВРС, која је држала положаје надомак Купреса (на Великој Плазеници, Курљају и Хрбљини), бригада и последњи српски цивили су у ноћи између 10. и 11. септембра 1995. године напустили Купрешку висораван и благајски крај, који обухвата села Благај, Растичево, Мрђебаре, Ново Село, Мрђеновци, Шеменовци, Омар и Барјамовци.

Споразумом у Дејтону град Купрес и 90 одсто Купрешке висоравни припали су Хрватима, док је Републици Српској припао благајски крај, на северозападном делу висоравни. Кад су се први купрешки Срби 4. фебруара 1996. вратили да посете завичај, сва села су затекли попаљена а Цркву свете Тројице минирану. Хрвати су запалили и нови парохијски дом, који је преко пута цркве саграђен 1977. године.

Опис није доступан.
Благајско поље: Овај крај је по Дејтонском споразуму припао Републици Српској

Приликом рашчишћавања рушевина, пронађено је двадесетак неексплодираних противтенковских мина. Никад није разјашњено да ли су мине остале неексплодиране приликом рушења светиње или су накнадно подметнуте, како би приликом уклањања рушевина изазвале крвопролиће.

Три године после рата, на иницијативу Срба из купрешког краја, који су избегли у Чикаго и Канаду, црква у Новом Селу је обновљена. Иницијатори предвођени Митром Марићем, ратним председником општине Купрес, Марком Чолићем и Стивсом Ковачићем, уз учешће Ристе Павлице, Марка Лугоње, Томе Карана и Војислава Кнежића су прикупили и највише новца за обнову светиње.  Огромна средства су прикупили и Купрешани из Торонта и других делова Канаде.

Темељи цркве су освећени 2003. а сама светиња 2004. године. Кумовао је Марко Чолић. Десет година касније у потпуности је обновљен и парохијски дом.

Пре три године на идеју Уроша Зубића, каменоресца из Сремчице код Београда, родом из купрешког села Мрђеновци, у порти благајске цркве подигнут је прелеп споменик Србима из благајских села које су њихове комшије, Хрвати из Растичева, Мрђебара и Злосела, уочи Илиндана 1941. године убацили у јаму у Коритима, испод Раичеве косе..

Не слутећи зло, Срби из Благаја, Растичева и Мрђеноваца су тог 1. августа изашли да косе своје ливаде на Купрешком пољу, у рејону Клада и Омара. Наоружане комшије Хрвати су то искористили, ишли од једне до друге ливаде и хапсили недужне људе. Своје комшије. Одвели су их до јаме у оближњим Коритима, једног по једног ударали маљем у главу или пуцали у њих и гурали у понор. Убијена су 34 несрећника.

Међу њима три сина Крстана Зубића, по два сина Марка Трифуновића, Ђорђа Трифуновића, Пере Трифуновића, Миће Шебеза, Јефте Шебеза, Илије Шебеза, Гојка Зубића и Пере Зубића.

Убијено је девет Зубића, девет Тривуновића, девет Шебеза, тројица Ковачића, два Црногорца, један Милишић и један Марић. Дан касније исти злочинци су пресрели тројицу синове Јове Марића, тројицу синова Симе Марића и тројицу синова Пере Кнежевића и бацили их у исту јаму, чији су отвор после почињеног злочина прекрили стаблима, гранама, па земљом.

Зубић је урадио плоче, са именима убијених несрећника и крст на споменику а изградњу бетонске конструкције спомен-обележја финансирао је благајски свештеник Марко Ђурић. На једној страни споменика постављена је мермерна плоча, у коју су уклесани стихови Алексе Шантића из песме „Кајмакчалан“:

Споменик Србима из Благаја које су Хрвати бацили у јаму

Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!

Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.

Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве –
Србине, стани! Овде леже они!

Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!

Претпрошле године Црква свете Тројице је добила још једно спомен обележје пострадалом купрешком народу. Борачка организација општине Купрес, са председником Шпиром Кнежићем, у цркви је поставила спомен плочу са именима и фотографијама скоро 200 Купрешана, војника и официра Војске Републике Српске и припадника српске полиције, који су погинули у борбама за стварање и одбрану Републике Српске, од 1991. до 1995. године.

Највише њих пострадало је на купрешком ратишту али су десетине Срба са Купреса пале бранећи свој народ у Бугојну, Рогатици, Мркоњић Граду, Шипову и Сарајеву, на Трескавици, Лисини и Грабежу….

Не постоји потпуна евиденција о свештеницима који су службовали у Новом Селу. Од оснивања благајске парохије 1883. године до Другог светског рата позната су имена двојице свештеника: Ђорђа Живанића и Марка Поповића. Сигурно је само толико да су остали свештеници били из чувене свештеничке породице Поповић из купрешког села Вуковско. Попа Марка Поповића су у јуну 1941. године убиле купрешке усташе. Уписујући тако његово име у списак 1.040 својих жртава цивила, међу којима је и 300 деце. Њих 255 било је млађе од 10 година. Већина је жива спаљена, заједно са својим мајкама.

Поред попа Марка, неизбрисив траг у битисању православне цркве на Купрешкој висоравни и благајском крају, оставила су још двојица свештеника. То су садашњи владика шабачки Лаврентије Трифуновић и Зоран Перковић, са Нiшићке висоравни код Сарајева, којег је хрватска војска 6. aприла 1992. uхапсила у Купресу и заједно са више десетина купрешких Срба одвела у заробљеништво. Бројна сведочења о свирепом мучењу свештеника Парковића и осталих Купрешана у сплитској Лори и другим логорима у Хрватској и Западној Херцеговини постала су неизоставни део свих релевантних хроника о најтежим злочинима почињеним у ратовима који су на простору некадашње СФРЈ вођени од 1991. до 1999. године.

Опис није доступан.

У Цркви свете Тројице службовали су и Јован Поповић, Ранко Јотић, Васо Старовлах, Ранко Билинац, Гвозден Арамбашић, Славиша Ђурић, Миленко Сандић, Томислав Чубриловић и Дарко Кујунџић, а од 1.октобра 2015. у овој светињи веру, са малобројним Србима који су се после рата вратили на Купрешку висораван, исповеда Марко Ђурић, млад и енергичан свештеник, родом са страдалничког Озрена, који се сродио са својим верницима.

Од ударања темеља, пре 135 година, поред цркве у Новом Селу одржавају се сеоски сабори за Духове, Петровдан, Илиндан, Преображење и Велику Госпојину. Све до осамдесетих година прошлог века они су били главно окупљалиште благајског народа. Главно место где су се момци и девојке упознавали и почињали да ашикују.

Црква у Вуковску, која је старија од цркве у Благају, није порушена у последњем рату, цркве у Доњем Маловану и Равном, које су биле миниране, су обновљене али је Црква свете Тројице, вероватно и због тога што се једина налази у Републици Српској и што припада српској општини Купрес, постала централни храм и главно место окупљања купрешких Срба. Како оних који су се вратили у завичај, тако и оних које су злосрећни ратни вихор и тежак национални усуд, развејали широм планете – од Новог Зеланда и Аустралије, до Канаде и Јужне Америке.

Опис није доступан.
Панорама Благаја, поглед са падина Великог Виторога

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.