Дан кад се родио велики Његош
Данас је дан рођења црногорског владике, највећег српског пјесника и једног од највећих мислилаца које је наш народ изњедрио. Далеко многобројнији народи од нашег завиде нам на овом горостасу и жељели би да су у сопственом амбијенту имали неког тако изузетног. Благо томе народу који има Његоша.
Из више разлога је добро што се бивши диктаторски режим дистанцирао од Његоша и његове заоставштине, јер је тиме исцртавао сасвим јасну етичку границу између њих и оних других, који су уз Његоша. Понекад сам се питао откуд је долазила толика упорност бившег режима у одбијању да Његошев дан рођења прогласи државним празником, која се није могла искључиво објаснити краткорочним дневнополитичким калкулацијама у односима са представницима мањина. Одговор није било компликовано докучити: Његош их подсјећа и Његош их опомиње.
Његошево дјело је Ода слободи; они су слободу представљали као сувишан елемент у процесу њиховог богаћења, а за народ недодирљив. Владика слави и подстиче јунаштво; они јунаштво презиру.
Његош издају помиње као узрок наших несрећа и пропасти; они су издају уздизали на пијадестал државничке мудрости и визионарства. Његош говори о слози и уједињењу; њима је идеал раздробљење у сврху личног богаћења, дакако.
Његош је опомена за њих: гдје су и кад превјерили и издали, као и покрали. Његош је подсјећање да њихов клептократски пројекат не може бити дуга вијека.
На прошлогодишњим августовским изборима Његош их је поразио. Међутим, Његош је опомена и за нову власт: да не превјере, да не издају, да не доводе у питање слободу народа. Чини се да нова власт још увијек није довољно добро схватила такву опомену.
