Чудесна судбина хиландарског монаха

На једном крсту пише: монах Арсеније Црнојевић. Видим да је упокојени рођен 1912, да се замонашио 18. априла 1981, да је напустио свет 29. априла 1981. Једанаест дана калуђерског живота у годинама које несумњиво припадају старости. Податак довољан да се распитујем за монаха Арсенија.

Године 1980, 23. јуна, уочи великог бденија и празника чудотворне протатске иконе Достојно јест, извесни Вадим Черн, натурализовани Американац, залутао је у Кареји. Елем, уочи празника ове чудотворне иконе, у хиландарски конак ушао је Вадим Черн, човек средњег раста, шездесетих година. Коначиште му је журно дао млади отац Стефан, који је хитао на бденије, и господин Черн је преспавао ноћ не знајући ни где се налази. Сутрадан је почео његов разговор са оцем Митрофаном. ,,I speak russian“, рекао је Американац. И одмах био обузет радошћу, чуђењем и захваљивањем кад је дознао да га је провиђење – како је мислио – довело под кров хиландарског конака.

Испричао је ко је и шта је: посљедњи потомак Арсенија III Чарнојевића. Рекао је шта се збивало с његовим прецима, од 1690. године и Велике сеобе Срба, у границама Аустро-Угарске. Казивао је како су Чарнојевићи (Црнојевићи) морали да напусте Војну крајину, како су се кратко задржали у Галицији и околини Крима, како им је руски цар дао племство, села и мужике, како се живело у Русији све до 1917, до Октобарске револуције, кад је њему, Вадиму, било пет година. Његов отац Алексије био је поморац, капетан брода, командант трговачке флоте у Црном мору, и слушао је Врангелова наређења до 1920. године.

А онда, не могавши да се врати на имање, да изнесе породичне светиње и књигу-родослов, осујећен у намери да упути флоту у Јадранско море и да се преда Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, кренуо је у Америку, у емиграцију. Тако је Вадим одрастао у Њујорку и постао успешан бизнисмен. Немајући порода, оставши без животне сапутнице Олге, оставши сам са успоменама, он је у старости узео да обилази свет. И ето, обрео се у хиландарском конаку, у седишту Свете Горе Атонске. Онда је отишао у Хиландар и три дана, кажу, ходао по манастирским одајама, пео се на пирг Светог Саве, лутао по околини с блаженим осмехом.

Вратио се у Америку и убрзо дознао да га је стигла опасна, најопаснија болест. Писао је Хиландарцима из Милфорда да је подвргнут операцији и јаким зрачењима. Знао је да му се смрт примакла и одлучио да имања остави Хиландару и умре као хиландарски монах. До Атине је дошао авионом, од Атине до Хиландара, да га смрт не би предухитрила, хиликоптером. На жутом, као восак жутом лицу светлеле су његове топле плаве очи. Било је то априла 1981. године.

У хиландарским аналима остало је записано да се у Црквици Светог Саве одиграло једно од најдирљивијих монашења, „пуно мистике и дубоке, тихе радости“. Од брата Вадима, последњег изданка Чарнојевића, постао је монах Арсеније. Отишао је из црквице тамо где ће се одвијати, како отац Митрофан каже, последњи чин његове животне драме: хиландарска келија била је за њега предсобље раја.

Забележио у својим путописима: Мило Глигоријевић 1984. године (преузето са фејсбук странице Пријатељи манастира Хиландара)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.