Црна Гора – куда даље?

Пише: Александар Ђокић

Сменом Алексе Бечића са места председника Скупштине Црне Горе стављена је тачка на све политичке плодове литијског покрета. Наравно, ако се тај покрет посматра уско, он је достигао свој циљ – измену закона који је претио конфискацијом црквене имовине у Црној Гори. Литијски покрет, међутим, био је жеља оне натполовичне већине грађана Црне Горе који су се из различитих разлога ставили на супротну страну од корумпираног хибридног режима који је годинама изграђивао Мило Ђукановић. Литије су поред политичког успеха, пружиле снагу и наду верном народу.

У том смислу су позитивне и за саму Цркву, чије је деловање попримило неспорно корисну социјалну димензију. Водећа улога епархија Српске православне цркве у Црној Гори дала је том протестном покрету легитимитет који му је био потребан да на изборима 30. августа 2020. године однесе превагу над старим режимом. Без подршке митрополита Амфилохија такав резултат би био немогућ. Ипак, од почетка је било јасно да су антирежимске силе идеолошки разнородне, а и да се размимоилазе када су у питању њихови лични интереси. Осим тога, читав процес су будно пратили спољни фактори, међу којима су најважније Сједињене Америчке Државе.

Коинцидентно, исте године су у Вашингтону одржани председнички избори, о чијем легитимитету се и даље у самим Сједињеним Државама воде расправе на нивоу друштва, те су црногорски избори прошли мање приметно. Смена председничких администрација, која је уједно означавала и промену вектора спољне политике САД, одвијала се паралелно са политичким процесима у Црној Гори. У датом вакууму, САД нису покренуле своје ресурсе да заштите Мила Ђукановића лично, који је ионако испунио главни услов – ступање Црне Горе у НАТО.

Многи грађани Црне Горе данас страхују од повратка пуне власти Мила Ђукановића, за то имају оправданог разлога, јер је већ месецима уназад у кулоарима присутна прича о прављењу мањинске владе под руководством Дритана Абазовића из УРА, а уз парламентарну подршку пораженог ДПС-а. Постоје јасни индикатори да се Мило Ђукановић не враћа на старе позиције и да Сједињене Државе то не подржавају. Напротив, све је више доказа за то да ће Мило Ђукановић бити приморан да напусти функцију председника ДПС-а, а затим и државе. Локални избори у Подгорици треба да буду формални окидач за те предстојеће догађаје.

Не враћају се Мило Ђукановић и његов ДПС, дешава се нешто сасвим друго. Наиме, под диригентском палицом специјалног представника САД за Балкан, Габријела Ескобара, од политичког актера са најмањом популарношћу, то јест најнижим рејтингом из парламентарне већине од 30. августа 2020, Дритана Абазовића прави се нови Мило Ђукановић. Не његова истоветна копија са агресивним и провидним ултранационалистичким дискурсом, већ либералнија, својеврсна лајт, верзија претходног центра власти у Црној Гори. ДПС ће се по том плану, који се увелико одвија обарањем владе и сменом председника Скупштине, улити у УРА, заједно са оним делом бирачког тела који претекне.

У том погледу, Дритан Абазовић не враћа Мила Ђукановића, већ га замењује, а Ђукановић је беспомоћан да то спречи, јер пред собом нема УРА, већ Сједињене Америчке Државе, које му једине могу гарантовати да неће бити кривично гоњен након одступања са дужности. Чак и без било какве подршке САД, УРА је све време одлучивала о успешности или безуспешности резултата литијског покрета. Без њене подршке влада није била могућа. Различити политички актери имали су могућност да направе свој избор – да препусте владу либералима или да подрже владу која је равнотежа либерала и конзервативаца.

Проблем је био у томе што је УРА одмах испоставила услов да влада буде експертска. У пракси је то значило да у њу не уђе ниједан страначки кадар осим само Дритана Абазовића. То је изазвало раскол у великој коалицији За будућност Црне Горе. Здравко Кривокапић се са том владом сложио, Демократски фронт није. Другог избора осим формирања такве владе није било, осим да се прва влада после пораза ДПС-а не формира и да се избори понављају са реалном могућношћу повратка ДПС-а. Дакле, све партије велике коалиције, осим УЦГ и Праве, отишле су у неформалну, реторичку, опозицију влади којој су ипак дали подршку за формирање, а касније и за изгласавање буџета.

Простије речено, конзервативни део владе имао је искрену подршку од свега 11 посланика Демократа, УЦГ и Праве током свог мандата. ДФ и СНП водиле су непрестану кампању против владе Здравка Кривокапића, подржане од стране београдских таблоида. Сходно томе, током мандата владе Кривокапића, непрестано је растао утицај Дритана Абазовића, а влада се нашла у скупштинској блокади неколико пута. Представници САД су јасно видели да УРА има потенцијал да поведе нову либералну владу која ће имати стабилну скупштинску већину, а која ће уједно бити лишена конзервативног утицаја.

Поред политичких грешака самог Кривокапића, који није знао како и где да поентира, ова два обострана притиска – с једне стране од ДФ-а и СНП-а, с друге од УРА и делова бившег режима, спремних да транзитирају Мила Ђукановића, срушили су либерално-конзервативну владу и утрли пут чисто либералној влади, у којој ће СНП бити само украс. На овај начин се званично постиже чаробни број од 49 посланика, потребан за битне реформе у правосуђу, а самим тим и контрола над истим, док сви осим Демократа, УЦГ и Праве задржавају своја места по дубини, нарочито укључујући ДФ. Већину од 49 ће чинити УРА, ДПС, СД, СДП, мањине и СНП.

Овај договор је био постигнут још од Меморандума, који су потписали УРА, мањине и СНП, а накнадно га отворено подржао и Милан Кнежевић из умереног крила ДФ-а који је већ крајем децембра 2021. изјавио да је то добра основа за формирање нове владе. По јавном дискурсу у коме УРА преузима улогу локомотиве прогреса, Демократе и Кривокапић бивају оптужени за национализам (иако су се једини борили против оба национализма у Црној Гори и ишли средњим путем), а ДФ игра улогу помиритеља, који критикује искључиво Кривокапића, а свима осталима прашта (укључујући и Абазовића), јасно се назире прерасподела карата, чак и пре коначног краја партије.

Није се снашао: Здравко Кривокапић са Спајићем и Милатовићем

Можемо ту додати и наизглед неконтролисани део ДФ-а, под вођством Медојевића, који увелико води медијски рат против Митрополије, која је нескривено иступила против мањинске владе.

Протести који су претходили смени владе, па заустављени, као и поново најављени протести Демократа због смене Бечића, такође ће бити искључиво показни. Не постоји ниједан политички актер у Црној Гори који је остао ван договора о мањинској влади (Кривокапић, Спајић, Демократе, УЦГ и Права) који је спреман на било какво рушење власти на улици (нити је то могуће, нити пожељно).

Како је кренуло, може се очекивати и један театралан протест ДФ-а када све буде готово, то јест када УРА и званично преузме власт у Црној Гори. Овај пут се Митрополија не може придружити протестима јер ће они бити чисто партијски. Није у питању општи протестни покрет већ позиционирање за следеће изборе у Подгорици, па надаље.

У складу са тим, треба се окренути будућности.

Иако се по најновијим агенцијским истраживањима јавног мњења популарност ДПС-а смањује, када би сада били одржани избори и даље не би постојала парламентарна већина партија које су биле у опозицији режиму Ђукановића без УРА. То је чињеница која се мора узети у обзир. Намерним деловањем више удружених актера конзервативни део Црне Горе изгубио је своју владу и представнике у њој. Постоје реалне шансе да се и након следећих избора понови такав резултат да ће конзервативне партије бити заобиђене, с том разликом што ће УРА преузети ДПС и његово бирачко тело. У датом тренутку не постоји 51% гласова међу Демократама, ДФ-ом и било којом странком или странкама које би основали Кривокапић и Спајић (крећу се на око 48%).

Сврсисходно би било да се све снаге на десном центру групишу у једну коалицију пред парламентарне изборе у будућности, иако су мале шансе да се то деси пред локалне изборе у Подгорици. Превасходно би требало објединити Демократе, УЦГ, Праву и било ког новог актера из владе Кривокапића. Ова колона би могла да рачуна на 30-35% гласова на парламентарним изборима и дефинитивно би представљала највећу политичку опцију у Црној Гори. Она би поседовала највећи преговарачи потенцијал између растуће УРА и опадајућег ДФ-а и као таква би чинила окосницу будуће владе. Много ће зависити и од успеха УРА да апсорбује ДПС, док уједно тежи да потпише Темељни уговор, како би уверила десни део бирачког тела да Дритан Абазовић није копија Мила Ђукановића.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.